Брачни пар Јелена и Миле Милошевић имају три сина, 13-годишнег Уроша и 7-годишње близанце Новака и Марка, а оно што их чини сретним је, како кажу, да су сви здрави и да дају све од себе да буду једна сложна породица и поред свих искушења која чине живот.
 
 
Сви Милошевићи имају осмијехе на лицу, а највише близанци Новак и Марко, који у мају пуне осам година. Атмосфера у кући породице Милошевић је мање - више динамична, нарочито када су код куће Ноле и Марко, који увијек имају занимљива питања и закључке, што је и нормално за нихов узраст, с обзиром да иду у други разред основне школе.

Дјецу највише интересује фудбал, док родитељи - Јелена и Миле како кажу, стално говоре како би прво требало да мисле о школи и образовању, а тек онда о фудбалу, а дјеци је то још тешко да схвате, јер сва тројица јако воле фудбал.

Пошто је у питању вишечлана породица, мајка Јелена има прегршт обавеза, од писања задаће, кућних обавеза, одвожења дјеце на тренинге, јер су сва тројица синова фудбалери.
 
-Вјенчали смо се 2007. године. Били смо млађи. За све смо имали времена. Када је на свијет дошао Урош, којег од миља зовемо Уки, није било претјераних обавеза и некако се све стизало. Када су се родили близанци, е тада су кренуле веће обавезе“, кажу за „Семберија инфо“ Јелена и Миле Милошевић.

Јелена је успјела да, иако удата и са троје дјеце, заврши факултет. С обзиром да је запослена због Марка и Новака ангажовала је жену која их чува и која је постала као члан породице, јер са Милошевићима проводи доста времена.

-Срећни смо и задовољни. Увијек кажем Боже хвала ти, па смо сви здрави, а за све остало морамо да се боримо сваки дан и на сваком пољу. Некада не знам гдје ћу прије од обавеза послије посла - од ручка, спремања куће, са близанцима морам радити задаћу одвојено како би боље савладали градиво“, објашњава Јелена.

Миле, у посљедњих годину дана, повремено ради у иностранству, па му, како каже, тешко пада одвојеност од породице, али се свако вече чују и гледају на видео позив, па му тако лакше пада одвојеност од дјеце.

Због тога је Јелена морала преузети већи дио обавеза - одвозити близанце у школу, на тренинге, а највише обавеза, када су у питању дјеца,  има око Уроша који тренутно игра фудбал за београдски Фудбалски клуб „Партизан“.
 
-Није лако ускладити све обавезе. Редовни одласци за Београд, а уз то помоћи дјеци да науче градиво за школу баш није лако.

-Тренутно некако више волим фудбал, а мање школу. Међутим, мама упорно говори ако попустиш са градивом, нема фудбала. Увијек потенцира да образовање мора бити на првом мјесту“, рекао је Урош, који игра фудбал већ седам година.

Према његовим ријечима, прелазак у ,,Партизан” за њега је велика част, али и одговорност да и даље, свакодневним припремама и тренинзима, да све од себе да  би оправдао да игра у дресу црно-бијелих.

-Ипак, тешко ми је, јер одлазим из мог матичног клуба без којег не би било ни мог успјеха. Нарочиту захвалност желим да изразим тренерима ОФК ,,Зенит’’ Срђану Шушићу и Жарку Новаковићу”, рекао је за ,,Семберија инфо’’ Урош Милошевић.

С обзиром да је Урош, прије „Партизана“, играо за ОФК „Зенит“, кажу Милошевићи, нису ни размишљали гдје ће близанци кренути у школу фудбала, него се подразумијевало - у „Зенит“.

У ОФК „Зенит“, кажу Милошевићи, сви су као једна велика породица, те овај клуб препоручују и другим родитељима, уколико дјеца воле спорт да не размишљају гдје да их упишу-ОФК ,,Зенит’’ је прави избор.
 
-Највише волимо када смо сви код куће и на окупу. Некада се питам како стижем све, али када видим да су дјеца срећна и насмијана, осјећам се испуњено и задовољно. То је мој покретач када осјетим умор од свакодневних обавеза“, каже Јелена, уз захвалност мајци и свекрви које јој помажу, уколико јој треба помоћ.
 
Како истичу, Милошевићи се посебно радују великим хришћанским празницима – Божићу, Васкрсу и крсној слави.

Семберија инфо