У 65 година традиције СКУД-а ,,Семберија“ уткане су и три деценије живота Гордане Јанков. За велику посвећеност, која траје готово цијели њен живот, на годишњем концерту СКУД-а ,,Семберија“ уручена  јој је захвалница. Гордана је стручна сарадница за народне игре и пјесме, чланица великог народног оркестра, женског вокалног ансамбла, а у току њене играчке каријере носила је и титулу првакиње фолклорног ансамбла. 

Запослени сте у банкарском сектору гдје сте оператер на информационом систему, а и менаџер сте за људске ресурсе. Шта Вас је привукло фолклору и када сте почели њиме да се бавите?

-Фолклором се бавим од своје осме године. Као мала гледала сам разне тв емисије у којима је представљано народно благо и највјероватније ме то привукло да се бавим фолклором. Утицај на ову одлуку, тада разигране дјевојчице, имала је моја породица која ме, како тада, тако и сада, увијек подржавала. Иначе, у почетку ме прво заинтересовао покрет, а након тога музика, пјесма и игра, а сво то вријеме били су ту и другари са проба.  Препознавали смо се у школи, на улици, испред зграде. Та екипа изградила је пријатељство за читав живот, непроцјењиво је то! Кад погледам уназад, крај 80-их и почетак 90-их година посебно памтим по томе што сам, с великим нестрпљењем и радошћу, ишчекивала одлазак на сваку пробу. Старији другари из Бијелих зграда, који су били чланови Првог ансамбла, водили су ме и на њихове пробе. Сатима сам их могла гледати са клупе, а онда једва чекала свој термин, термин почетне пробе с мојим другарима којима сам преносила утиске: ,,Другари моји, они овако подигну ногу, баш до кољена, па скоче и на крају полете“. Тада ми није било јасно како им то успијева. Мотивисана жељом да искусим тај лет у народној игри и пјесми вјежбала сам годинама, а данас  малим полазницима наше школе фолклора објашњавам технике за лет у фолклору.
 
 Како су изгледале Ваше прве пробе и сјећате ли се Вашег првог наступа?

-Учила сам да летим, односно да играм и успијевало ми је. Упорност се исплати на крају. Нас као генерацију задесио је рат. Како је тада нормалан живот стао, помислили смо да су нам и пробе стале. Међутим, захваљујући умјетничком руководиоцу Горану Перкићу наш рад није био прекинут. У једном времену зла ми смо имали наше пробе, учили смо да летимо, тј. играмо. Брзо смо напредовали, пробе су биле појачаване, припреме свакодневне, а након три године похађања школе фолклора услиједио  је и мој први јавни наступ. Било је то за Лазареву суботу 1993. године. Изводиле смо древни обичај Лазарица, а тај обичај је био да седам дана прије Васкрса ромске дјевојке из околине Батковића играју и пјевају да година буде родна и благодатна. Знале су оне играти и пјевати од Батковића и са гласном пјесмом и игром улазити у град. Диван један темперамент за нашу равницу, просто несвакидашњи. Током тог мог првог наступа прво смо наступале у цркви Светог Ђорђа, након тога испред  библиотеке, а завршиле испред Градске куће. Након Васкрса, а усред тог немилог рата и свег зла које се око нас дешавало, гостовали смо у Крушевцу на фестивалу ,,Прођох Левач, прођох Шумадију“, гдје смо освојили злато. Одмах након тога отпутовали смо у Теслић, на ,,Сабор Изворног стваралаштва“, на вишедневни фестивал на ком смо наступили у више категорија, а кући смо се вратили окићени вриједним наградама. Била сам, као и остали чланови друштва, преплављена поносом.
 
Шта је то што волите у вези са фолклором, шта Вам фолклор значи?

-Највише волим тај осјећај да одржавамо културу и традицију наших предака и спречавамо да наши обичаји буду заборављени и избрисани. Бити чувар традиције српског народа један је подвиг у данашњем времену. Осим тога, ту је, наравно, дружење и упознавање нових људи, а та пријатељства су, заиста, нешто најбоље. Ту су и наступи на бројним фестивалима, како домаћим, тако и широм Европе, а поред добрих наступа који буду подржани од великог броја људи, лијепо је кад нам многи прилазе у жељи да се фотографишу, хвалећи наше кореографије и наше прелијепе народне ношње. Кад се све сабере, фолклор није само играње, пјевање и свирање у оркестру. Фолклор су и путовања која се не заборављају, пријатељства која остају за цијели живот, велике љубави, симпатије, те најважније од свега - животно искуство и најдраже успомене. Ми фолклораши смо људи који су свој живот поклонили фолклору. Не постоји бољи осјећај од оног осјећаја кад станеш на позорницу, кад се сви држимо за руке, корачамо истим корацима и  осјетимо да смо као једно биће - тад осмијех озари лице, а срећа ме  преплави.  Фолклор је нешто без чега ја не могу. То је мој стил живота и моја неизмјерна љубав.
 
Можете ли издвојити турнеју или наступ који Вам је посебно остао у сјећању?

-Свака турнеја и наступ су посебни и носе толико лијепих успомена и искустава. Турнеје које ћу вјечно памтити су Шпанија 1998. године, Њемачка 2004., 2008., 2014., 2017., Грчка 2004., 2007., 2018., Шведска 2008. године, Аустрија 2004., 2007., 2016., Холандија 2014., УК-Лондон 2012. Иначе, гдје год и кад год наступам увијек осјећам трему, као да ми је то први наступ. Напросто, то је  тако. Сва та путовања имала су и симболично значење у мом животу. Фасцинантно је било посјетити Свјетски музеј у Лондону, Универзитет Оксфорд, гроб Франца Кафке у Прагу, амстердамске улице, дом Владике Николаја Велимировића у самом центру Лондона... толико пријатеља упознати широм свијета, обићи Стамболске капије и тврђаве, султанове дворе, Плаву џамију, Аја Софију и још много тога, а све на турнеји или наступу.  Оно што сам искусила у току ових 30 година у друштву је да човјек стално и изнова учи и да се процес учења никада не завршава.
 
Не постоји кореографија на фолклорној сцени екс Југославије, а коју СКУД ,,Семберија“ није обрадио и извео на сцени. Коју кореографију сматрате посебно захтјевном?

-Свака кореографија прича је за себе и не могу ниједну издвојити. Свака народна  игра, пјесма и мелодија су захтјевне у својим припремама. Да би савладали припреме морате бити у физичкој кондицији, потом здравственој, а онда и ментално способни да све то поднесете. Систематичност у нашем раду нам омогућава да лакше савладамо сваку препреку и на што бољи начин припремимо изведбу нашег репертоара. Извођачки репертоар нашег друштва данас чини 16 кореографија, од којих су седам кореографије нашег умјетничког руководиоца Горана Перкића. Развојем игре у нашем друштву развијала се и пјесма. Обавезно је пјевање у Првом ансамблу, а истакла бих и Женски вокални ансамбл који чини 20-ак дјевојака. На репертору ових вила, чији сам и ја члан, су народне пјесме из Русије, Румуније, Бугарске, Израела, БиХ, Србије, Украјине итд, а у току је и пројекат студијског снимања. Овај предиван женски ансамбл води, те млађе генерације учи традиционалном пјевању, млада умјетница Андриана Спасојевић, вокални солиста нашег друштва и прва виолина Великог народног оркестра. Иначе, свака игра и пјесма се инструментално интерпретира у друштву, а сав терет је на Великом народном оркестру. Шеф Великог народног оркестра, те Дјечијег народног оркестра, Вокалних солиста и Женског вокалног ансамбла  је Жељко Ђукановић. Посљедњих пет година члан сам и овог сегмента друштва. Моја љубав и страст према ритму се преобразила у перкустионистичком правцу, те тапан заузима једно јако лијепо мјесто у мом животу, а свирањем тапана доживљавам дивне моменте на сцени.
 
Шта бисте поручили нашим младим суграђанима?

-Позвала бих све младе овог града да нам се придруже, да своје таленте кроз културно умјетничко друштво развијају. Ми смо једна огромна породица, своје капацитете из дана у дан ширимо и наставићемо тај тренд. Културни смо бренд Бијељине који ствара добре људе овог друштва. Дођите да летимо, путујемо, пјевамо, играмо, свирамо. Овдје ћете стећи искрена пријатељства за читав живот, одсањати своје снове, машти дати простора да се развија, ваша креативност ће вас правилно водити кроз живот, а онда када вас или нас живот одведе својим путем, имаћете шта причати својим насљедницима.

Портал Семберија инфо