Сигурно је, да умирући Стари храст у бијељинском насељу Дашница, код некадашње Жељезничке станице, заслужује још једном дивљење и поштовање свих оних који су га годинама гледали. А, гледале су га и крај њега пролазиле генерације и генерације и младих и старих још од османских времена, па до данашњих дана, до двадесетих година двадесет и првог стољећа.
 
Док су се генерације мијењале, Стари храст је преко своје крошње претурао и лијепе и ружне ствари и људи и природе. Само он зна да је изникао у шумама које су прекривале ово подручје.
 
Све своје вршњаке и многе млађе је надживио и остао усамљен да поносо представља снагу и љепоту природе. Сви који су уз њега живјели чували су га и пазили као драгог члана породице. У његовом хладу освјежавале су се породице Хамидовић, потом Франк, па Зовко, затим Пазарац и на крају Лазић, а и многи пролазници, који су годинама долазили да виде то чудо природе, јединствено у овом крају.
 
Својим горостасним изгледом, крошњом од преко тридесет метара у пречнику, висином од више од двадесет метара и обимом стабла од пет метара, одавао је утисак да ће на истом мјесту остати још годинама.
 
Но, природа је указала да су и такви дивови пролазни.
 
Недавни олујни вјетар био је јачи од горостаса и откинуо му је велику рачву са дијелом стабла. Рачва је била дуга око двадесет метара са пречником од једног метра. Пукотина на стаблу показала је да Стари храст озбиљно болује и да му је срце почело да труне. И прије самог човјека, природа се постарала да укаже на болест горостаса и да човјека замоли да га достојанствено испрати, онако као што је и он током својих двјестотињак година поздрављао и испраћао бројне генерације.
 
Семберија инфо