ПОШТАР МИЛЕНКО ВУЈАНОВИЋ ИЗ БИЈЕЉИНЕ
Поштарски посао је специфичан, занимљив због свакодневних контаката са људима, понекад и опасан, што се потврдило у случају Миленка Вујановића (54) који већ 24 године обавља посао поштара, како он каже, посао достављача поште у Пошти Бијељина.
Миленко каже да је све до почетка деведесетих година, с обзиром на то да је по занимању рударски техничар, радио у Тузланским рудницима. Ипак, ове двије и по деценије помогле су му да научи пуно о занимању поштара, истовремено да стекне и повјерење код људи, када је у питању достављање и уручивање пошиљки.
-Поштар мора бити увијек добро расположен, како за посао, тако и за разговор с људима. Људи то од поштара и очекују. Они увијек чекају неку добру вијест, писмо, новчану пошиљку, пензију. Радим у градском рејону, те морам користити бицикл, као превозно средство. Није увијек угодно сјести на бицикл, поготово зими, када су велики минуси. Имали смо изузетно хладну зиму у јануару, отегао се мјесец као гладна година. Ипак, издржало се и то. Кад имамо више пошиљки, због терета, користимо бицикл и корпу која се на бициклу налази. Уколико нема терета, онда се може и пјешице’’, каже Миленко.
Истиче да од своје поштарске плате школује двоје дјеце, кћерку која студира медицину у Фочи и сина који студира у Бијељини.
-Супруга је по занимању електротехничар и на бироу је од 1993. године. Живи се и издржава некако. Настојим да будем љубазан према људима којима носим пошиљке и већина њих је задовољна мојим радом и опхођењем. Кажу да ме не би мијењали за неког другог поштара“, каже у шали поштар Миленко.
Миленко каже да се мора понекад насмијати, кад му и није до смијеха, јер и то је саставни дио поштарског посла. Каже да се његовом доласку у двориште или пред врата стана највише радују пензионери.
-Нема више честитки за Нову годину, дописница и пуно писама. Сада људи тргују уз помоћ интернета, све се мијења. Више се користи и брза пошта. Мени је остало још десетак година до пензије. Треба још пуно радити и доказивати се“, каже Миленко, присјећајући се и једне непријатне ситуације, када су га је прије десетак година у насељу „Пет језера“ у Бијељини опљачкали непознати разбојници.
-Било је то као на филму. Само што сам закорачио на прву степеницу, да уђем у зграду, зауставио се аутомобил из кога су истрчала двојица младића и напали су ме, с намјером да ми отму поштарску торбу. Возач је био у аутомобилу. Све је трајало тридесетак секунди. Поломили су ми наочаре, имао сам озљеде по лицу. То је за мене била велика траума. И дан-данас, кад дођем у ту улицу, сјетим се сваког детаља“, прича поштар Миленко.
Он каже да су крадљивци послије откривени, али да му у полицији никада нису саопштили имена разбојника.
ПУНЕ РУКЕ ПОСЛА
Бијељински поштари имају пуне руке посла, јер се град шири, ничу нова градска насеља, а често се суочавају и са проблемом необиљежених или неадекватно обиљежених улица и објеката.
АРХИВА СЕМБЕРСКИХ НОВИНА
Миленко каже да је све до почетка деведесетих година, с обзиром на то да је по занимању рударски техничар, радио у Тузланским рудницима. Ипак, ове двије и по деценије помогле су му да научи пуно о занимању поштара, истовремено да стекне и повјерење код људи, када је у питању достављање и уручивање пошиљки.
-Поштар мора бити увијек добро расположен, како за посао, тако и за разговор с људима. Људи то од поштара и очекују. Они увијек чекају неку добру вијест, писмо, новчану пошиљку, пензију. Радим у градском рејону, те морам користити бицикл, као превозно средство. Није увијек угодно сјести на бицикл, поготово зими, када су велики минуси. Имали смо изузетно хладну зиму у јануару, отегао се мјесец као гладна година. Ипак, издржало се и то. Кад имамо више пошиљки, због терета, користимо бицикл и корпу која се на бициклу налази. Уколико нема терета, онда се може и пјешице’’, каже Миленко.
Истиче да од своје поштарске плате школује двоје дјеце, кћерку која студира медицину у Фочи и сина који студира у Бијељини.
-Супруга је по занимању електротехничар и на бироу је од 1993. године. Живи се и издржава некако. Настојим да будем љубазан према људима којима носим пошиљке и већина њих је задовољна мојим радом и опхођењем. Кажу да ме не би мијењали за неког другог поштара“, каже у шали поштар Миленко.
Миленко каже да се мора понекад насмијати, кад му и није до смијеха, јер и то је саставни дио поштарског посла. Каже да се његовом доласку у двориште или пред врата стана највише радују пензионери.
-Нема више честитки за Нову годину, дописница и пуно писама. Сада људи тргују уз помоћ интернета, све се мијења. Више се користи и брза пошта. Мени је остало још десетак година до пензије. Треба још пуно радити и доказивати се“, каже Миленко, присјећајући се и једне непријатне ситуације, када су га је прије десетак година у насељу „Пет језера“ у Бијељини опљачкали непознати разбојници.
-Било је то као на филму. Само што сам закорачио на прву степеницу, да уђем у зграду, зауставио се аутомобил из кога су истрчала двојица младића и напали су ме, с намјером да ми отму поштарску торбу. Возач је био у аутомобилу. Све је трајало тридесетак секунди. Поломили су ми наочаре, имао сам озљеде по лицу. То је за мене била велика траума. И дан-данас, кад дођем у ту улицу, сјетим се сваког детаља“, прича поштар Миленко.
Он каже да су крадљивци послије откривени, али да му у полицији никада нису саопштили имена разбојника.
ПУНЕ РУКЕ ПОСЛА
Бијељински поштари имају пуне руке посла, јер се град шири, ничу нова градска насеља, а често се суочавају и са проблемом необиљежених или неадекватно обиљежених улица и објеката.
АРХИВА СЕМБЕРСКИХ НОВИНА
