ДА ЛИ ЈЕ СРПСКИ ЈЕЗИК УГРОЖЕН? КУЛТУРНО НАСЉЕЂЕ СВАКОГНАРОДА ЧУВА СЕ У ЈЕЗИКУ
Свеколико културно насљеђе једнога народа чува се у – језику. Све што се збива са народом, збива се и са језиком, а идентитет и интегритет српскога језика су угрожени, сматра доцент др Нина Милановић са Педагошког факултета Универзитета у Источном Сарајеву.
Према њеним ријечима, угрожавању српског језика допринијеле су друштвено-политичке околности у прошлости, рат у бившој Југославији, као и тренутна социополитичка ситуација.
-Језик је обличје словесности човјекове. Језик је образ човјеков, огледало његово. Све што се збива са народом, збива се и са језиком, а идентитет и интегритет српскога језика су угрожени. На то су утицале, углавном, околности од Бечког књижевног договора 1850. године, до Новосадског договора 1954. године, те рат у бившој Југославији, као и тренутна социополитичка ситуација“, каже за „Семберске новине“ Нина Милановић.
Разлози за дезинтеграцију српског језика и омаловажавање ћирилице, сматра Милановићева, политичке су и псеудолингвистичке природе те истиче да су условљени идеолошко-политичким сепаратистичким циљевима појединих народа бивше СФРЈ.
-Филолошки критеријуми су, дакле, потпуно изостављени и занемарени“, истиче Милановићева.
Сви смо одговорни
Ипак, када је ријеч о очувању и статусу српског језика, наглашава Нина Милановић, одговорни смо сви ми, најприје појединачно, а потом и колективно.
-Академик Владета Јеротић је, говорећи о манама српског народа, као доминантну издвојио недостатак осјећаја одговорности. Половина Срба, мисли Јеротић, сматра да нам је увијек неко други крив за све што нам се дешава, а друга половина да смо сами себи криви, те да нам тако и треба. Ни једни ни други, нажалост, не осјећају никакву одговорност. Ово запажање би се у потпуности могло примијенити на разговор о српском језику“, сматра Милановићева.
Одговорност за српски језик и његов идентитет и интегритет, истиче Нина Милановић, није само на држави, политичарима, професорима или родитељима, него на свима.
-И српски сељак, и трговац, и службеник, и посланик, и учитељ, и васпитач, и родитељ, и љекар, јер смо сви ми – један народ и једна отаџбина и имамо само један језик – српски“, наглашава Милановићева.
Изазови савременог доба
Када је ријеч о савременом добу и изазовима које оно ставља пред српски језик, Нина истиче да је писменост ипак индивидуално обиљежје сваког човјека, те да ће писмен човјек такав остати без обзира на негативно окружење.
-Живимо у епоси постериорности и убрзаног технолошког обрта, у вијеку у коме је све доступно и ужурбано, у времену које „једе сопствену дјецу“. Изгубљени су подједнако и они чијим животима су технологије потпуно овладале, али и они који су остали технолошки неуки. Као и у свему, тако и у употреби савремених технологија, човјек треба да нађе праву мјеру“, сматра Милановићева.
Писменост, истиче Нина Милановић, примарно подразумијева способност читања и писања, потом и нормативно - граматичку писменост, функционалну писменост, али и, наравно, техничку писменост.
-Савремено доба носи своје изазове. Ипак, писмен човјек ће такав остати без обзира на негативно окружење. Мене ни један начин комуникације неће натјерати да напишем ријеч без дијакритичких знакова, што је случај у телефонској преписци, или да је неправилно напишем. То су само изговори“, наглашава Милановићева.
Један од проблема јесте и кориштење ријечи страног поријекла умјесто српских у стиловима који нису научни, па и у разговорном, и то у ситуацијама када српски лексички фонд нуди безброј бољих варијанти што је, према мишљењу Нине Милановић, недопустива појава.
-Употреба страних ријечи у одређеним функционалним стиловима, као што је нпр. научни, је уобичајена, чак и пожељна. Међутим, кориштење ријечи страног поријекла умјесто српских у осталим функционалним стиловима је недопустиво. На примјер, ријеч екстра, коју чујемо свакодневно, безброј пута, сасвим је семантички испражњена, а у српском језику неоправдано замјењује прегршт семантички животворних ријечи: прелијепо, дивно, прекрасно, божанствено, радосно, итд“, каже Милановићева, која сматра да ми сами прљамо и упропаштавамо српски језик, свјесно или несвјесно.
Ипак, истиче Милановићева, српски језик се може очувати од негативних утицаја, а најбољи начин за то су, наглашава она, љубав и знање.
-Данашња омладина је, колико то год невјероватно звучало, жељна знања, поштовања и пажње. Друкчије речено, истине и љубави. Сви заједно живимо у временима смутним и брложним, отуђени једни од других, окружени страхом и неизвјесношћу. Треба уложити само мало више труда, вјере, наде и љубави – и све ће бити добро – и са нама и са језиком српским“, поручује на крају др Нина Милановић.
АРХИВА СЕМБЕРСКИХ НОВИНА
Према њеним ријечима, угрожавању српског језика допринијеле су друштвено-политичке околности у прошлости, рат у бившој Југославији, као и тренутна социополитичка ситуација.
-Језик је обличје словесности човјекове. Језик је образ човјеков, огледало његово. Све што се збива са народом, збива се и са језиком, а идентитет и интегритет српскога језика су угрожени. На то су утицале, углавном, околности од Бечког књижевног договора 1850. године, до Новосадског договора 1954. године, те рат у бившој Југославији, као и тренутна социополитичка ситуација“, каже за „Семберске новине“ Нина Милановић.
Разлози за дезинтеграцију српског језика и омаловажавање ћирилице, сматра Милановићева, политичке су и псеудолингвистичке природе те истиче да су условљени идеолошко-политичким сепаратистичким циљевима појединих народа бивше СФРЈ.
-Филолошки критеријуми су, дакле, потпуно изостављени и занемарени“, истиче Милановићева.
Сви смо одговорни
Ипак, када је ријеч о очувању и статусу српског језика, наглашава Нина Милановић, одговорни смо сви ми, најприје појединачно, а потом и колективно.
-Академик Владета Јеротић је, говорећи о манама српског народа, као доминантну издвојио недостатак осјећаја одговорности. Половина Срба, мисли Јеротић, сматра да нам је увијек неко други крив за све што нам се дешава, а друга половина да смо сами себи криви, те да нам тако и треба. Ни једни ни други, нажалост, не осјећају никакву одговорност. Ово запажање би се у потпуности могло примијенити на разговор о српском језику“, сматра Милановићева.
Одговорност за српски језик и његов идентитет и интегритет, истиче Нина Милановић, није само на држави, политичарима, професорима или родитељима, него на свима.
-И српски сељак, и трговац, и службеник, и посланик, и учитељ, и васпитач, и родитељ, и љекар, јер смо сви ми – један народ и једна отаџбина и имамо само један језик – српски“, наглашава Милановићева.
Изазови савременог доба
Када је ријеч о савременом добу и изазовима које оно ставља пред српски језик, Нина истиче да је писменост ипак индивидуално обиљежје сваког човјека, те да ће писмен човјек такав остати без обзира на негативно окружење.
-Живимо у епоси постериорности и убрзаног технолошког обрта, у вијеку у коме је све доступно и ужурбано, у времену које „једе сопствену дјецу“. Изгубљени су подједнако и они чијим животима су технологије потпуно овладале, али и они који су остали технолошки неуки. Као и у свему, тако и у употреби савремених технологија, човјек треба да нађе праву мјеру“, сматра Милановићева.
Писменост, истиче Нина Милановић, примарно подразумијева способност читања и писања, потом и нормативно - граматичку писменост, функционалну писменост, али и, наравно, техничку писменост.
-Савремено доба носи своје изазове. Ипак, писмен човјек ће такав остати без обзира на негативно окружење. Мене ни један начин комуникације неће натјерати да напишем ријеч без дијакритичких знакова, што је случај у телефонској преписци, или да је неправилно напишем. То су само изговори“, наглашава Милановићева.
Један од проблема јесте и кориштење ријечи страног поријекла умјесто српских у стиловима који нису научни, па и у разговорном, и то у ситуацијама када српски лексички фонд нуди безброј бољих варијанти што је, према мишљењу Нине Милановић, недопустива појава.
-Употреба страних ријечи у одређеним функционалним стиловима, као што је нпр. научни, је уобичајена, чак и пожељна. Међутим, кориштење ријечи страног поријекла умјесто српских у осталим функционалним стиловима је недопустиво. На примјер, ријеч екстра, коју чујемо свакодневно, безброј пута, сасвим је семантички испражњена, а у српском језику неоправдано замјењује прегршт семантички животворних ријечи: прелијепо, дивно, прекрасно, божанствено, радосно, итд“, каже Милановићева, која сматра да ми сами прљамо и упропаштавамо српски језик, свјесно или несвјесно.
Ипак, истиче Милановићева, српски језик се може очувати од негативних утицаја, а најбољи начин за то су, наглашава она, љубав и знање.
-Данашња омладина је, колико то год невјероватно звучало, жељна знања, поштовања и пажње. Друкчије речено, истине и љубави. Сви заједно живимо у временима смутним и брложним, отуђени једни од других, окружени страхом и неизвјесношћу. Треба уложити само мало више труда, вјере, наде и љубави – и све ће бити добро – и са нама и са језиком српским“, поручује на крају др Нина Милановић.
АРХИВА СЕМБЕРСКИХ НОВИНА
