Имам Мирсад Окановић: У Бијељини сам стекао много пријатеља и на то сам поносан
Имам Султан Сулејманове Атик џамије у Бијељини, често истиче да је једино мјесто у БиХ гдје би могао да буде на функцији имама баш Бијељина. У Бијељину је дошао прије 17 година. 2001. године, током мјесеца Рамазана је овдје био на пракси, а након завршене Медресе, ту је је распоређен и на службу.
У Бијељину је дошао прије 17 година. 2001. године, током мјесеца Рамазана је овдје био на пракси, а након завршене Медресе, ту је је распоређен и на службу. – Имао сам ту срећу да је главни бијељински имам Самир ефендија Цамић био пет година имам у моме селу Шибошници. Он је у апрлу 2001. дошао у Бијељину и ја сам распоређен код њега. Све је то била Божија одредба да дођем овдје и заснујем радни однос. У Бијељини живи са породицом – супругом Енисом која је вјероучитељица у основним школама у Бијељини, и троје дјеце – два сина и кћеркицом.
– Мој посао није класичан посао, то је више мисија, рад са људима свих старосних доби. Одузима много времена, али када на крају видите резултате, онда не мислите на то вријеме које вам се одузима. Мене испуњава да сам с људима, да сам ту за њих, да могу да учиним за њих што треба, па макар то био само разговор, а људима је данас изгледа то и најпотребније – лијепа ријеч. Босна и Херцеговина је специфична, вишенационална и вишерелигијска земља, што би требало да буде наша највећа вриједност, међутим, то се кроз историју злоупотребљавало. Бијељина већ дуги низ година слови за средину која прихвата различитости.
– За ових 17 година од када сам у Бијељини, колико сам стекао пријатеља Бошњака, исто толико сам стекао и пријатеља српске националнисти. Изузетно сам поносан на то. Сваки дан се сусрећем са пријетаљима и једне и друге националности, сједимо, дружимо се. Бијељина је посебна. Тако би требало да буде у цијелој БиХ и ми који смо позвани да људима тумачимо вјеру могли би и требали много више на том пољу да урадимо. Међутим, некада стичем утисак као да, не да не желимо, него као да се бојимо да мало уђемо у то да људе што више приближимо једне другима, и да опуштеније живе, а не у неком грчу. Чињеница је да ми на овим просторима живимо у страху једни од других, а нема потребе за тим. На крају крајева, сви смо постали од једног човјека, све нас је створио један Бог, само што му се на другачији начин обраћамо и молимо. Али да можемо много више урадити на том пољу, можемо и морамо се трудити. Ја увијек истичем, на сваком мјесту, а пуно путујем и ван граница БиХ, и кад год ме људи питају како је бити у Бијељини, прије свега као имам, али и као Муслиман, кажем – ништа другачије него као у Сарајеву или неком другом граду у БиХ, прича Мирсад. Сваки посао за који се човјек опредјели да ради у животу, ако жели предано да га обавља, вјероватно ће одузимати много времена. Мирсад каже да уз добру организацију ипак може много тога да се постигне. Он је недавно у Тузли истрчао и свој први полумаратон.
– Посједујем спортски дух и волим све спортове. Моја највећа љубав је био мали фудбал који сам и играо неколико година. 2013. сам имо тешку повреду кољена па је фудбал пао у други план, а ја као неко ко је навикао да има спортску активност, морао сам да тражим нешто друго, па је то једно вријеме био бициклизам. Од априла ове године са мојим пријатељем Миралемом сам почео да трчим. Први разлог је био да мало смршам. Тако је и било до прве трке, међутим кад смо смо отишли у Ваљево и када се осјети тај адреналин, трчање је постало моја свакодневна активност, а одласци на трке редовни. За тренинг се увијек нађе времена, некада је то и у 11, пола 12 навече када се заврше све обавезе, некада рано ујутру.
– Свака религија од човјека захтјева да води рачуна о своме здрављу, јер здравље је дар од Бога, а оно што нам је Бог поклонио, о томе треба да водимо рачуна. Ја највећи смирај налазим у молитви, поготово када се дружим са Божијом књигом Кур'аном, али и спорт, поготово трчање, пружа ми мир. Када се човјек издвоји, оде изван града и свакодневнице, када се осамите и уживате у природи док трчите, изађе из вас све оно што се акумулира данима, поготово се то дешава нама који радимо са људима. Када се вратим кући наком тренинга, вратим се лакши, као да је пао неки терет и прелијепо се осјећам, прича Мирсад. Лјубав према спорту пренијео је и на синове који сада редовно учествују на дјечијим тркама. Своју мисију, како назива посао имама, са великом преданошћу и даље ће обављати у Бијељини, и проносити причу о овој питомој равници која воли и прихвата све људе.
– Увијек треба истицати позитивне примјере, не само оно што је негативно. На жалост, данас људи једва чекају неку негативност па да њу ставе у први план. Толико имамо позитивних примјера и то треба стално показивати. Уосталом, томе нас и свака вјера учи, да гледамо и истичемо оно што је лијепо, закључује Мирсад.
Бијељина данас (www.bijeljina.org)
У Бијељину је дошао прије 17 година. 2001. године, током мјесеца Рамазана је овдје био на пракси, а након завршене Медресе, ту је је распоређен и на службу. – Имао сам ту срећу да је главни бијељински имам Самир ефендија Цамић био пет година имам у моме селу Шибошници. Он је у апрлу 2001. дошао у Бијељину и ја сам распоређен код њега. Све је то била Божија одредба да дођем овдје и заснујем радни однос. У Бијељини живи са породицом – супругом Енисом која је вјероучитељица у основним школама у Бијељини, и троје дјеце – два сина и кћеркицом.
– Мој посао није класичан посао, то је више мисија, рад са људима свих старосних доби. Одузима много времена, али када на крају видите резултате, онда не мислите на то вријеме које вам се одузима. Мене испуњава да сам с људима, да сам ту за њих, да могу да учиним за њих што треба, па макар то био само разговор, а људима је данас изгледа то и најпотребније – лијепа ријеч. Босна и Херцеговина је специфична, вишенационална и вишерелигијска земља, што би требало да буде наша највећа вриједност, међутим, то се кроз историју злоупотребљавало. Бијељина већ дуги низ година слови за средину која прихвата различитости.
– За ових 17 година од када сам у Бијељини, колико сам стекао пријатеља Бошњака, исто толико сам стекао и пријатеља српске националнисти. Изузетно сам поносан на то. Сваки дан се сусрећем са пријетаљима и једне и друге националности, сједимо, дружимо се. Бијељина је посебна. Тако би требало да буде у цијелој БиХ и ми који смо позвани да људима тумачимо вјеру могли би и требали много више на том пољу да урадимо. Међутим, некада стичем утисак као да, не да не желимо, него као да се бојимо да мало уђемо у то да људе што више приближимо једне другима, и да опуштеније живе, а не у неком грчу. Чињеница је да ми на овим просторима живимо у страху једни од других, а нема потребе за тим. На крају крајева, сви смо постали од једног човјека, све нас је створио један Бог, само што му се на другачији начин обраћамо и молимо. Али да можемо много више урадити на том пољу, можемо и морамо се трудити. Ја увијек истичем, на сваком мјесту, а пуно путујем и ван граница БиХ, и кад год ме људи питају како је бити у Бијељини, прије свега као имам, али и као Муслиман, кажем – ништа другачије него као у Сарајеву или неком другом граду у БиХ, прича Мирсад. Сваки посао за који се човјек опредјели да ради у животу, ако жели предано да га обавља, вјероватно ће одузимати много времена. Мирсад каже да уз добру организацију ипак може много тога да се постигне. Он је недавно у Тузли истрчао и свој први полумаратон.
– Посједујем спортски дух и волим све спортове. Моја највећа љубав је био мали фудбал који сам и играо неколико година. 2013. сам имо тешку повреду кољена па је фудбал пао у други план, а ја као неко ко је навикао да има спортску активност, морао сам да тражим нешто друго, па је то једно вријеме био бициклизам. Од априла ове године са мојим пријатељем Миралемом сам почео да трчим. Први разлог је био да мало смршам. Тако је и било до прве трке, међутим кад смо смо отишли у Ваљево и када се осјети тај адреналин, трчање је постало моја свакодневна активност, а одласци на трке редовни. За тренинг се увијек нађе времена, некада је то и у 11, пола 12 навече када се заврше све обавезе, некада рано ујутру.
– Свака религија од човјека захтјева да води рачуна о своме здрављу, јер здравље је дар од Бога, а оно што нам је Бог поклонио, о томе треба да водимо рачуна. Ја највећи смирај налазим у молитви, поготово када се дружим са Божијом књигом Кур'аном, али и спорт, поготово трчање, пружа ми мир. Када се човјек издвоји, оде изван града и свакодневнице, када се осамите и уживате у природи док трчите, изађе из вас све оно што се акумулира данима, поготово се то дешава нама који радимо са људима. Када се вратим кући наком тренинга, вратим се лакши, као да је пао неки терет и прелијепо се осјећам, прича Мирсад. Лјубав према спорту пренијео је и на синове који сада редовно учествују на дјечијим тркама. Своју мисију, како назива посао имама, са великом преданошћу и даље ће обављати у Бијељини, и проносити причу о овој питомој равници која воли и прихвата све људе.
– Увијек треба истицати позитивне примјере, не само оно што је негативно. На жалост, данас људи једва чекају неку негативност па да њу ставе у први план. Толико имамо позитивних примјера и то треба стално показивати. Уосталом, томе нас и свака вјера учи, да гледамо и истичемо оно што је лијепо, закључује Мирсад.
Бијељина данас (www.bijeljina.org)
