Насиље у породици се третира кроз већи број законских рјешења, нарочито када су у питању дјеца, те је неопходно имати у виду да су дјеца, уколико бораве у породичном окружењу гдје има насиља, препозната законодавним оквиром Републике Српске као жртве насиља, без обзира да ли је насиље усмјерено према њима или неког другом унутар породице.
 
Нека од тих законских рјешења су Кривични законик РС, Закон о кривичном поступку, Породични закон, Закон о заштити од насиља у породици, Закон о прекршајима, Социјалној заштитити и други. Министарство породице, омладине и спорта Републике Српске донијело је и стратегију борбе против насиља у породици за период од 2020. до 2024. године и према ријечима Јованке Вуковић, замјенице Омбудсмана за дјецу Републике Српске,  сваке године се доноси акциони план у вези са примјеном тог закона, односно Закона о заштити од насиља у породици Републике Српске.
 
-Закон о заштити од насиља у породици Републике Српске препознаје и дефинише шта је то насиље које се дешава у породици, дефинише појам и самих чланова породице, некога ко може бити жртва насиља, али и некога ко може бити насилник. Дјеца могу бити жртве насиља, ако је директно над њима извршено насиље, међутим члан 8 Закона о заштити од насиља у породици дефинише да дијете, иако је свједок насиља у породици и само је жртва насиља. То су веома осјетљиве ствари када дијете посматра као нпр. насиље између родитеља, гдје се, њему двије најважније особе у животу, налазе у таквом односу и самим тим доживљава вишеструко штетне посљедице по свој правилан психофизички развој. Сходно томе, Закон о заштити од насиља у породици дјецу препознаје као директне, а и као посматраче насиља у породици које се дешава“, појаснила је Вуковићева и овим путем скренула пажњу на нови Породични закон РС који је ступио на снагу првог септембра 2023. године, који је, према њеним ријечима, пренио велики број рјешења из претходног закона, као и препознавање ситуација када се одузима родитељско право.
 
-Родитељско право се одузима због занемаривања и злостављања, као и насиља над дјецом у самој породици од стране једног родитеља, када је то неадекватна брига о егзистенцијалним потребама дјеце - исхрана, облачење, као и васпитавање на неадекватан начин“, казала је Вуковићева.
 
Занемаривање дјетета, као облик насиља над дјецом, није довољно освијештен проблем, али измјенама законодавног оквира и дјеловањем у правцу препознавање занемаривања, као основа за одузимање родитељског права, корак је напријед ка превенцији овог озбиљног друштвеног проблема.
 
Из институције Омбудсмана, такође, упозоравају на учестало кршење дјечијег права за одржавање личних контатака дјетета са родитељем са којим не живи.
 
-Закон о заштити од насиља у породици  то препознаје као једну врсту насиља над дјететом, ако родитељ или старатељ оспорава неодржавање личног контакта дјетета са родитељем са којим не живи, а у складу са правоснажно донијетим рјешењем о одржавању личног контакта дјетета са родитељем. То је један врло специфичан облик насиља над дјететом у кругу породице, који препознаје и Породични закон и Закон о заштити од насиља у породици“, казала је замјеница Омбудсмана за дјецу Републике Српске, Јованка Вуковић.
 
Такође, додала је да је евиденција података у вези са насиљем веома важна, јер, према њеним ријечима, ако имају добру статистику, они могу креирати и добре политике, те на тај начин дефинисати стратегије, акционе планове и конкретне мјере превенције и заштите.
 
-Институција Омбудсмана за дјецу често указује на проблем података и евиденција. Сви субјекти, центри за социјални рад, тужилаштво, судови, односно сви они који дођу у контакт са пријавом насиља у обавези су да, по протоколу поступања, Министарству породице, омладине и спорта доставе податке. Оно што институција Омбудсман за дјецу посебно дотиче то је питање података о дјеци жртвама насиља и ми из тих података који су обједињени и објављују се на сајту Министарства породице, омладине и спорта Републике Српске не можемо да препознајемо посебно дјецу када су они жртве насиља и не можемо да препознамо који је то облик насиља био, а то су сви елементи који су нама важни, као и другим субјектима заштите права дјеце који се баве креирањем политика. Ми смо више пута указивали Министарству породице, омладине и спорта на неопходност ажурирања таквих података и наше посљедње обраћање било је почетком ове године са надом да ће доћи до измјене са којом би могли имати те релевантне податке“, истакла је Јованка Вуковић.
 
За потребе праћење и креирање годишњег извјештаја Омбудсмана за 2022. годину, који усваја Народна скупштина Републике Српске, кориштени су подаци Министарства унутрашњих послова РС о облицима евидентираних случајева насиља.
 
-Према тим подацима десило се 51 сексуално насиље, 30 вршњачких насиља, 18 насиља у породици, 10 насиља путем информационих технологија, а осталих је 79 случајева. Овдје смо се фокусирали на питање насиља у породици. Имали смо евидентирано 118 насиља у породици из угла МУП-а РС. Дешавало се када мајка пријави насиље од стране оца пред дјецом или, чак, да држи дијете у наручју када полиција дође, она то не пријави и као насиље над дјететом, него само насиље над њом. Веома је важно да се то посматра и из угла насиља над дјететом, тако да смо ми имали 15 поступања тим поводом. Наша поступања су у правцу тражења изјашњења од институција и установа на које се пријавом/жалбом указује да су (нису) поступали у складу са Протоколом о поступању у заштити дјеце од насиља (физичког, психичког, вршњачког…). Нас, као институцију, занима и насиље над дјецом и међу дјецом. Извјештај о насиљу над дјецом има за циљ да се на основу њега могу креирати политике и прави облици заштите дјетета. Јако је важна примјена и новог Породичног закона и Закона о заштити од насиља, као и акционих планова и стратегија“, истакла је Вуковићева.


 
Посљедице насиља у породици нису само оно што видимо голим оком. Оно је много сложеније и озбиљније од поломљених костију и модрица по тијелу. Из тог разлога поразговарали смо и са др Олегом Грубачем, психијатаром у Центру за заштиту менталног здравља у Дому здравља Бијељина, и питали га какве све посљедице на ментално здравље дјеце оставља насиље у породици, било да је дијете само посматрач или директни учесник?
 
-Што се тиче посљедица на ментално здравље дјеце, имамо стално прилику да, овдје у Центру за заштиту менталног здравља, виђамо такве пацијенте. Чешће се јављају мајке са дјецом која имају проблема са насиљем у породици, а рјеђе очеви, без обзира да ли је директно насиље над дјецом или су она само свједоци насиља. Посљедице су многоструке и ми их дијелимо на оне које настају одмах након самог насиља или су дугорочне које се могу јавити и често се јављају послије дужег периода - током развоја дјетета, па, чак, и у неком одраслом добу.  Краткорочне посљедице су често узнемиреност, промјена понашања које се примијети на дјетету. Дјеца могу постати агресивна или се повлаче у себе, а то се примијети у школској средини, па реагују професори, психолози и педагози из школе. Они могу да примијете да се нешто дешава у породици. Некада нам пацијенте пошаљу и породични љекари када виде неке модрице и сл, ако је дијете преживјело само насиље. Дјеца реагују на различите начине, а најчешће са том неком депресивном симптоматологијом, повлачењем у себе, промјеном понашања, слабијим спавањем... То све зависи од узраста дјетета. Различито реагују дјеца, узраста двије до три године, а другачије они у тинејџерском добу, јер различито схватају насиље. Што се тиче дугорочних посљедица, већина дјеце може развити депресивну сиптоматологију и у одраслој доби, могу имати разне анксиозне поремећаје, слабије прилагођавање у друштву. Могу имати смањено повјерење према људима, па, чак, и према партнерима с којим би могли да остваре везу. Нажалост, често су склони алкохолизму, као и болестима зависности, које им, на неки начин, представљају одговор на неку анксиозност и депресију коју осјећају. Све су то дугорочне посљедице које се могу јавити, а и не морају. Да ли ће се јавити или не, све зависи од самог стресогеног потенцијала који је догађај имао и колико дуго је трајао, као и од самог дјетета и његове могућности да се бори са стресом. Под надзором људи који се баве менталним здрављем, ако се дјеца на вријеме јаве, могу избјећи одређене посљедице“, закључио је др Олег Грубач.
 
*Овај садржај је креиран у оквиру пројекта којег проводи Mediacentar у сарадњи са UN Women уредом у БиХ, и уз финансијску подршку Шведске.
 
 
(Семберија инфо)                                              ​