Са двије објављене књиге завичајне прозе примаријус доктор Томо Ковачевић, максилофацијални хирург, истовремено и одборник у Скупштини града Бијељина, демантовао је увријежена мишљења да се само у једној професији човјек може потврдити и остварити. Руководећи се мишљу да је „сваки човјек јединка, односно прича за себе, посебна и непоновљива, доктор Ковачевић је проширио ту мисао и на оно да  „човјеково битисање не би имало смисла без породице, рода, завичаја, национа“. На почетку разговора за Семберске новине каже да је његова прва љубав и опсесија била медицина.
 
То је жеља да се помогне људима. Рођен сам у селу Градац, удаљеном дванаест километара од града. Вријеме у коме сам одрастао било је тешко вријеме, поготово за људе који живе на селу. Имао сам жељу да једног дана будем љекар. То се развијало од малих ногу и ту није било ни дилеме, а ни компромиса. Као основац, волио сам математику, физику, историју, књижевност, али, медицина је била мој правац. По завршетку основне школе, одлазим у Средњу медицинску школу у Тузлу, гдје сам уписао и Медицински факултет. Ратна дешавања су помјерила животне планове, те сам студиј наставио у Новом Саду, гдје сам завршио факултет, касније и специјализацију. Што се тиче књижевности, имао сам професора који је форсирао књижевност. Углавном смо обрађивали лектиру и он је примијетио да имам смисао за књижевност. Ипак, рекао ми је и то да је медицина једна занимљива професија која тражи комплетног човјека и да је тешко и једно и друго остварити у исто вријеме“.
 
Доктор Ковачевић каже да је након пет до шест година проведених у медицинској пракси, гдје се тражило знање, искуство, гдје су се обављале тешке и деликатне операције и гдје је осјећај према пацијенту морао бити посебно дозиран, како се и сам љекар не би брзо „потрошио“, схватио  колико је медицина тешка професија.

Има у свему томе тешких прича и тешких судбина. Касније сам у својим објављеним причама искористио неке детаље из тих људских судбина. Кад сам се остварио у медицини, почео сам пребирати по својим старим списима и забиљешкама, те сам дошао на идеју да напишем књигу о својим прецима. Користио сам оно што сам сазнао од оца Јована. Још као дијете слушао сам приче моје прабаке, рођене 1898. године, а живјела је 85 година. Успио сам склопити мозаик око моје породице и тако је настала књига „Позајмљено од заборава“. Био сам у улози историчара и новопеченог књижевника. Професор др Сава Ћеклић је дао позитивну оцјену о мојим првим књижевним корацима и тако се појавила прва књига. Након два до три мјесеца морао сам штампати и друго издање. Књига говори о Семберији, о семберском сељаку који пролази кроз разне друштвене системе, од турског, преко аустроугарског доба, све до дана данашњег. Није жеља обичног човјека да бира државе, већ му се све намеће и он се томе мора прилагођавати“. Доктор Ковачевић каже да је описивао народне патње и муку, али и радост, весеље...

Некада су људи краће живјели. Раније су се женили и удавали, односно стварали потомство. Други свјетски рат је скоро заборављена прича, али сам обрадио и тај период, описујући жртве које су људи морали поднијети, иако нису били свјесни историјске ситуације у којој су се нашли. Писао сам о жетеоцима, копачима, о елану који је носио народ. Весеље је било онда када је човјек сит. Мотив глади провлачим и кроз другу књигу, јер мислим да смо се данас превише најели. Данас нико није гладан. Јесмо сиротиња у односу на запад, али, ми данас нисмо голи и боси, нисмо гладни. Некада се домаћин мјерио по томе, уколико може једном годишње купити опанке за сву своју чељад, гас и со за кућу, те једном у двије до три године гуњ. То су били домаћини. Многи то нису могли себи приуштити. Дјеца су ходала боса по дворишту, јер су ноге брзо расле. Због тога је друга књига насловљена са „Некада, не тако давно“. Суштина је у томе што се све ово дешавало прије педесет или шездесет година. За цјелокупан ток историје, то је смијешна цифра. Од времена када се орало воловима и коњима и када је развој друштва био базиран на том коњу и волу, до појаве трактора са навигацијом, који сами ору, до појаве компјутера и одласка у свемир, није прошло ни стотину година. Има људи који добро памте неке године. Данас њихова унучад желе све и одједном. Питање је, у којој мјери смо се ми као људи успјели прилагодити на све те технолошке промјене и новости. У свему човјек не смије себе прецијенити, било да је ријеч о добру или злу“.
 
У другој књизи налази се тринаест прича о Бијељини и Семберији. Незаобилазна је била и ратна тематика, али је доктор Ковачевић писао о појединачним људским судбинама и о људима који су, не својом вољом, западали у неке неприлике, гдје је и глава често била у питању.
 
Писао сам и о добрим људима на различитим странама. У једној причи домобран спашава четника, младог човјека. Потенцирање човјека и оног људског у нама је најважнија ствар. Идентификација људи по припадности овоме или ономе, није добра. Након промоције књиге у Бијељини и Угљевику, планирам да организујем промоцију у Лопарама, Брчком и Бањалуци. Због пандемије вируса корона заустављене су и промоције. Генерално, село је водећи мотив у мојим причама, али сам писао и о Бијељини и Тузли из осамдесетих година прошлог вијека. Писао сам о томе како смо се некада радовали поштару и писму, о телефону и телефонским говорницама, о чекању у реду. Данас је то помало несхватљиво. Објавио сам и једну љубавну причу чија се радња одвија у Новом Саду. Прича, односно новела, настала је по истинитим мотивима. Можда ће једног дана из тога настати и роман“, каже доктор Томо Ковачевић.

Семберија инфо