ШКОЛА НОВИНАРСТВА - МИЉАНА ПАВЛОВИЋ: Је ли тамо много боље, ил' мирисније наше поље?
Је ли тамо много боље, ил' мирисније наше поље?
„Свуда пођи, кући дођи” једна је од старих изрека којом се многи људи воде у животу. Да ли је боље тамо негдје, у туђини, или у својој отаџбини? То питање се у нашем окружењу данас често намеће.
У потрази за бољим животом, наши људи све чешће одлазе у далеке, туђе, непознате земље. Плове хладним морима, опасују се високим зидинама, остављајући своје најмилије за собом. У одређеном тренутку у животу, човјек почиње да одмјерава своје приоритете: отићи у другу земљу, обезбиједити себи сигурну будућност а својим ближњима помоћ у тешкој ситуацији, или остати у отаџбини, познатом и блиском окружењу, стварајући заједничке успомене са својом породицом и пријатељима.
Живот преко границе пружа различите примамљиве могућности. Многи млади људи са наших простора су већ након завршене средње школе отишли у неку страну државу на студије и послије тога се нису вратили. Тамо су се уклопили, пронашли послове, засновали породице и лијепо живе. Ако их питамо шта их је мотивисало да се отисну у непознато, најчешће ће одговорити да тамо нису отишли првенствено због новца него због нормалнијег и стабилнијег окружења. Ми потичемо са простора гдје је мало тога уређено. Константно стријепимо за неке основне ствари као што су запослење или стамбено питање. Неријетко чујемо и звецкање оружја и упозорења о различитим врстама опасности и угрожености. Сусрети са таквим људима често су врло слични, са које год стране свијета да се враћају на своју полазну тачку. Гледајући их како једва чекају прилику да двадесетак дана проведу код куће, у домовини, како им сузе падају низ лице кад се приближи вријеме повратка у нови дом (ако се то домом може назвати) није тешко закључити да им није ни мало лако. Са друге стране, гледајући њихов живот „на високој нози“, путовања, испуњеност због напредовања у каријери и послу који воле, формира се и другачија повољна перцепција живота у иностранству.
Чини се да све више младих жели да окуша срећу у нечему што је њихова имагирана слика „далеког, великог, уређеног свијета“. Али, има ли тамо наше породице и пријатеља? Да ли се тамо прослављају битна животна достигнућа и празници као код нас? Проналази ли наша душа тамо мир и спокој? Трагање и жеља за напретком и новим открићима у основи су људске природе. Као што су и вијековима прије њих, и наши млади данас прелазе меридијане трагајући за неким својим „Златним руном“ „Ел Дорадом“ или „Хиперборејом“. Треба их освијестити да „Хипербореју“ могу створити на свом родном тлу. Пречесто заборављамо да ће свијет бити онакав каквим га ми изградимо. На квалитет живота много више утичу људи, колектив, заједничке иницијативе, него географска ширина и дужина. Треба у младима подстаћи инат и учврстити став да је боље остати и трудити се да будемо активнији и друштвено ангажованији у младости. Замислимо да можемо сви да се скупимо на једно мјесто и усмјеримо снаге ка заједничком циљу стварања бољег и сигурнијег окружења за нас и оне који ће послије нас доћи. Зар је бездомност све што ћемо имати да им завјештамо? Зар нам заиста може бити добро ако покушавамо да се уклопимо у неки свијет који су други људи заједничким трудом изградили, ако и сами немамо потребне вјештине да у тој изградњи учествујемо?
На крају, најважније је да свако пронађе свој мир и мјесто гдје се осјећа сигурно. Живот преко може нам пружити велике и бројне могућности, али и живот овдје има своје дражи. Одговор на питање из наслова ствар је индивидуалног доживљаја. Најважније је слушати своје срце и пратити своје снове.
Миљана Павловић III1
Миљана Павловић рођена је 1. 11. 2005. године у Бијељини. Живи у Поповима. Завршила је Основну школу „ Вук Караџић“ у Бијељини, а тренутно је ученица трећег разреда Економске школе у истом граду. Кад су у питању хобији, воли да истакне фолклор који је обиљежио њено дјетињство и који је тренирала пет година у СКУД - у „Јелек“ у Поповима. Учесница је у бројним ваннаставним активностима и секцијама, од којих јој је најдража секција из пословне комуникације. У будућности жели да заврши Факултет техничких наука или Филозофски факултет Универзитета у Новом Саду.
„Свуда пођи, кући дођи” једна је од старих изрека којом се многи људи воде у животу. Да ли је боље тамо негдје, у туђини, или у својој отаџбини? То питање се у нашем окружењу данас често намеће.
У потрази за бољим животом, наши људи све чешће одлазе у далеке, туђе, непознате земље. Плове хладним морима, опасују се високим зидинама, остављајући своје најмилије за собом. У одређеном тренутку у животу, човјек почиње да одмјерава своје приоритете: отићи у другу земљу, обезбиједити себи сигурну будућност а својим ближњима помоћ у тешкој ситуацији, или остати у отаџбини, познатом и блиском окружењу, стварајући заједничке успомене са својом породицом и пријатељима.
Живот преко границе пружа различите примамљиве могућности. Многи млади људи са наших простора су већ након завршене средње школе отишли у неку страну државу на студије и послије тога се нису вратили. Тамо су се уклопили, пронашли послове, засновали породице и лијепо живе. Ако их питамо шта их је мотивисало да се отисну у непознато, најчешће ће одговорити да тамо нису отишли првенствено због новца него због нормалнијег и стабилнијег окружења. Ми потичемо са простора гдје је мало тога уређено. Константно стријепимо за неке основне ствари као што су запослење или стамбено питање. Неријетко чујемо и звецкање оружја и упозорења о различитим врстама опасности и угрожености. Сусрети са таквим људима често су врло слични, са које год стране свијета да се враћају на своју полазну тачку. Гледајући их како једва чекају прилику да двадесетак дана проведу код куће, у домовини, како им сузе падају низ лице кад се приближи вријеме повратка у нови дом (ако се то домом може назвати) није тешко закључити да им није ни мало лако. Са друге стране, гледајући њихов живот „на високој нози“, путовања, испуњеност због напредовања у каријери и послу који воле, формира се и другачија повољна перцепција живота у иностранству.
Чини се да све више младих жели да окуша срећу у нечему што је њихова имагирана слика „далеког, великог, уређеног свијета“. Али, има ли тамо наше породице и пријатеља? Да ли се тамо прослављају битна животна достигнућа и празници као код нас? Проналази ли наша душа тамо мир и спокој? Трагање и жеља за напретком и новим открићима у основи су људске природе. Као што су и вијековима прије њих, и наши млади данас прелазе меридијане трагајући за неким својим „Златним руном“ „Ел Дорадом“ или „Хиперборејом“. Треба их освијестити да „Хипербореју“ могу створити на свом родном тлу. Пречесто заборављамо да ће свијет бити онакав каквим га ми изградимо. На квалитет живота много више утичу људи, колектив, заједничке иницијативе, него географска ширина и дужина. Треба у младима подстаћи инат и учврстити став да је боље остати и трудити се да будемо активнији и друштвено ангажованији у младости. Замислимо да можемо сви да се скупимо на једно мјесто и усмјеримо снаге ка заједничком циљу стварања бољег и сигурнијег окружења за нас и оне који ће послије нас доћи. Зар је бездомност све што ћемо имати да им завјештамо? Зар нам заиста може бити добро ако покушавамо да се уклопимо у неки свијет који су други људи заједничким трудом изградили, ако и сами немамо потребне вјештине да у тој изградњи учествујемо?
На крају, најважније је да свако пронађе свој мир и мјесто гдје се осјећа сигурно. Живот преко може нам пружити велике и бројне могућности, али и живот овдје има своје дражи. Одговор на питање из наслова ствар је индивидуалног доживљаја. Најважније је слушати своје срце и пратити своје снове.
Миљана Павловић III1
Миљана Павловић рођена је 1. 11. 2005. године у Бијељини. Живи у Поповима. Завршила је Основну школу „ Вук Караџић“ у Бијељини, а тренутно је ученица трећег разреда Економске школе у истом граду. Кад су у питању хобији, воли да истакне фолклор који је обиљежио њено дјетињство и који је тренирала пет година у СКУД - у „Јелек“ у Поповима. Учесница је у бројним ваннаставним активностима и секцијама, од којих јој је најдража секција из пословне комуникације. У будућности жели да заврши Факултет техничких наука или Филозофски факултет Универзитета у Новом Саду.
