Одлука о повлачењу француског амбасадора из Италије након италијанских критика француског предсједника су театрални потези којима обје владе скрећу пажњу с унутрашњих проблема, но указују и на растућу опасност од популистичке реторике у Европи, пишу свјетски медији.

Матео Салвини (Маттео), замјеник италијанског премијера, савјетовао је Французе да се ријеше свог “ужасног вође”, Емануела Макрона (Еммануел Мацрон), док је француски предсједник десничарски популизам владе у Риму описао као “неку врсту губе која се шири Европом”, а Италија је чак запријетила да неће позајмити радове Леонарда да Винчија (да Винци) за изложбу планирану у паришком Лувру (Лоувре). Француска је у знак протеста због антагонизма за који каже да је на на њавишем нивоу од Другог свјетског рата и све то указује како Европу тренутно угрожава прави дипломатски рат између Француске и Италије, пише лондонски Индепендент (Тхе Индепендент).

Лист подсјећа да је Салвини, који је путем Фацебоока позвао француске бираче да не гласају за Макронову странку “Република у покрету", нагласио блискост с крајње десном лидерком Марине Ле Пен. Према анкетама, њена странка Национални збор (бивши Национални фронт) високо котира када су у питању европски парламентарни избори, заказани за мај ове године. У међувремену, лидер Покрета пет звјездица, Луиђи ди Мајо (Луиги Ди Маио), који такође обавља функцију замјеника италијанског премијера, прошле седмице се сусрео с члановима француског покрета “Жути прслуци”, који желе учествовати на изборима за Европски парламент, те је у знак подршке њима изјавио да се “рађа нова Европа” и како је “вјетар промјене прешао Алпе”.

Потом је Француска повукла свог амбасадора из Рима, а министарство вањских послова саопштило да је “имати несугласице једна ствар, али манипулација односа за изборни циљ је друга. Све ове акције стварају озбиљну ситуацију која поставља питања о намјерама италијанске владе према Француској”.

Колумниста Индепендента, Ким Сенгупута сматра како је “тренутно стање ствари између двије земље које дијеле границу, одраз шире политичке конфронтације која се одвија у Европи и изван ње”. Он истиче како је италијанска администрација, састављена од крајње десничарске Сјеверне лиге и популистичког покрета Пет звјездица, заправо манифестација популизма која се проширила континентом, док се Макронова влада и његова “Република у покрету!” генерално може посматрати као представник традиционалне парламентарне политике.
“Оно што се развија, чини се, није само изазивање ломова између двију влада, већ и увид у надолазећу жестоку борбу између два супротстављена идеолошка положаја, зачињена степеном личног анимуса. То угрожава будућу политичку и друштвену мапу Европе”, пише Индепендент.

Театарални потези и опасне представе

“Не постоје тако културно и историјски блиске двије европске земље као што су то Француска и Италија – оне су оснивачи европског пројекта. Двије земље опсједнуте храном и модом - представнице медитеранске и "латинске" културе. Ипак, као и код Бреxита, поларизована политика се брзо претворила у отворене ерупције”, написала је Натали Нугајред (Наталие Ноугаyрèде), колумнисткиња британског Гардијана (Тхе Гуардиан), истичући како су у питању театрални потези двију земаља, али да је таква представа опасна за Европу.

Она сматра да се чини претјераним опис према којем је ово најтежа криза између Француске и Италије од Другог свјетског рата. “Није баш као да ће војници марширати преко Алпа - као што је Муссолини учинио 1940. године”. Ипак, када је Француска повукла свог амбасадора из Рима прошле седмице дјеловало је као да је европска политика доживјела опасан заокрет.

“Како смо дошли до ове тачке? Размислите о изборима за Европски парламент - и успону десног и лијевог популизма. Француски предсједник, Емануел Макрон, који се у почетку представљао као реформски вођа европског пројекта, ослабио је због кризе са “жутим прслуцима” од новембра прошле године. Сада се бори да удружи савез либералних демократа уочи европских избора у мају.”

У међувремену, додаје Нугајред, италијански моћник, Матео Салвини, лидер крајње десничарске Лиге, позиционирао се као носилац заставе популистичке деснице широм континента. Он је говорио о изградњи “Лиге лига у Европи”, а недавно је отпутовао у Пољску да покуша створити савез с владајућом националистичком странком “Закон и правда” у Варшави. “У питању је политички баланс снага унутар ЕУ. Макрон је постао Салвинијева омиљена врећа за ударање”, написао је британски лист.

Гардијан закључује како овај француско-италијански дипломатски пљусак не значи да ће се ЕУ распасти. Али то показује - баш као и Бреxит - како се брзо поларизована унутрашња политика и ширење реторике испуњене мржњом могу лако претворити у оштре ситуације и отворене ерупције између нација које су донедавно имале чврста партнерства и пријатељства. “То показује крхкост земље по којој ходамо данас у Европи”, написала је колумнистица Гардијана.

Италијани скрећу пажњу с унутрашњих проблема

Италијанска новинарка Илариа Мариа Сала, у рубрици “Мишљења” америчког Њујорк тајмса (Тхе Неw Yорк Тимес) пише да, откако је дошла на власт прије осам мјесеци, “најсложенија влада коју Италија памти” води колосалну борбу с Француском “преко миграција, ликовне умјетности и бешамел соса”, али и да тиме прикрива унутрашње проблеме земље.

“Ово је нови заокрет у старој причи о замјерањима и ривалству – мјешавина необрађених осјећаја која се лако могу претворити у расправе о Наполеоновим инвазијама или причи о Свјетском првенству 2006. године када је француски фудбалер Зинедин Зидан (Зинедине Зидане) главом ударио италијанског играча.”

Сала пише да Покрет пет звјездица посебну пажњу придаје француском неоколонијалистичком односу према својим бившим територијама у Африци, који је, како тврде, осиромашио континент и узроковао миграције тамошњег становништва према Италији. Но, не спомињу да многи тражитељи азила, који данас долазе у Италију, стижу из Сомалије, Еритреје и Етиопије - подручје које је дијелом колонизовала Италија. “Овај слаби антиколонијални став може бити осмишљен тако да даје италијанској влади патину идеализма, али открива замршено разумијевање афричке политичке и економске динамике”, написала је новинарка за НYТ.

Коментаришући недавну најаву италијанске владе да се двоуми да ли да позајми Да Винчијеве раскошне умјетнине музеју Лувр у Паризу, гдје ће се ове године обиљежити 500. годишњица смрти великог умјетника, Сала је написала како су дуго поједини грађани Италије сматрали да је њен допринос француској култури остао непризнат, али сада, “у рукама Салвинија и Ди Мајоа, овај осјећај достиже нове висине, у смислу и политичке експедитивности и ситничавости”. Као још један примјер новинарка спомиње “популарни мит”, недавно оживљен на Тwиттеру, да је Катарина де Медичи, која је из Фиренце послана у Париз 1533. да се уда за Хенрија ИИ, била та која је на Француску двор донијела врхунску гастрономију и прибор за јело. “Историчари хране могу имати озбиљне разлоге за расправу о тачном поријеклу бешамела и виљушке, али многе претпоставке које воде тренутни владини ревизионисти су несумњиво погрешне”, закључила је Сала.

НYТ наглашава да је популистичкој десничарској влади, као што је данашња Италија, потребан непријатељ ради окупљања бирача - посебно у вријеме великих економских тешкоћа. “Боље је преусмјерити пажњу на имиграцију и Француску него се суочити с високом стопом незапослености и укупном стагнацијом: У овом кварталу Италија је формално ушла у рецесију”.

Тензије које одговарају Макрону

Лионел Лаурент, колумниста Блумберга (Блоомберг) подсјећа да се тензије између Рима и Париза дешавају пред изборе за Европски парламент, те да у периоду борбе са популистичким покретом, предсједнику Француске неће шкодити призивање националног поноса, али његове главне бриге су поправљање француске економије, рјешавање високе јавне потрошње, високих пореза и бирокрације - задатак који су домаћи изгредници отежали.
Излаз из кризе је могућ, пише Блумберг, и додаје како је Салвини - Ди Мајов партнер у популистичкој коалиционој влади – након што је Француска повукла амбасадора из Рима, брзо позвао Париз на дијалог. Француска и Италија имају веома блиске пословне везе, вриједне 77 милијарди еура годишње. То не би требало да буде под утицајем дипломатског шамара, каже Лоренцо Кодоњо (Лорензо Цодогно), бивши главни економиста италијанског Министарства трезора.

У међувремену, Макрон ће покушати да искористи тензије како би повратио повјерење на домаћем терену, у вријеме када је јавна подршка “жутим прслуцима” и даље висока, када француска економија успорава, а Национални збор Марине Ле Пен, према анкетама, води у утрци за европске парламентарне изборе.
С обзиром да се Макрон полако враћа из најнижег рејтинга - користећи "велику дебату" о економији како би изградио подршку за свој реформски програм, он је спреман да угаси политичку привлачност “жутих прслука”. Француски предсједник још увијек сматра да земља треба узети неке тешке економске лијекове. Али није сигурно да ли ће успјети. Његов циљ, да се до 2022. године практично елиминира дефицит француског буџета постаје све теже остварив, изјавио је економиста Дојче Банк (Деутсцхе), Марк де Муизон (Марц).

Наиме, Европска комисија је прошле седмице смањила овогодишње прогнозе раста француског БДП-а са 1,6 на 1,3 посто. Дакле, француски дефицит се не смањује, већ повећава, пише Блумберг и додаје како због тога није тешко схватити прошлоседмични “мали напад политичког театра”.