ДАНАС ЈЕ МЕЂУНАРОДНИ ДАН ЉУДСКИХ ПРАВА
Генерална скупштинаУједињених нација која је 10. децембар прогласила за Дан људских права 1950. године како би скренула пажњу „народа свијета“ на двије године раније потписну Универзалну декларацију о људским правима, као први свеобухватни инструмент заштите људских права.
Декларација по први пут у историји човјечанстава прокламује заједничке стандарде људских права које треба да постигну сви народи и све нације свујета. „Сва људска бића рађају се слободна и једнака у достојанству и правима“ одређује први члан декларације.
Није била правно обавезујућа већ више дио међународног обичајног права све до Међународне конференције УН о људским правима 1968. године када је одлучено да декларација представља обавезу за све чланице међународне заједнице. Представља основ за све даље донијете правно обавезујуће споразуме УН о људским правима прије свих за два значајна међународна Пакта о грађанским и политичким правима и о економским, социјалним и културним правима.
Поред овог глобалног нивоа заштите људских права који се остварују кроз инструменте УН за развој и заштиту људских права на европском регионалном нивоу од нарочитог је значаја Конвенција о заштити људских права и основних слобода Савјета Европе, донијета 1950. године која не само да штити основна људска права и слободе, већ установљава и механизам надзора над њиховим остваривањем и заштитом.
Људска права су основна права која има свака особа, која се стичу рођењем, која су неотуђива и недјељива, својствена свим људима, без обзира на држављанство, пребивалиште, пол, национално или етничко поријекло, боју коже, вјеру, језик, или било који други статус.
У Републици Србији људска права загарантована су Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, ратификованим међународним уговорима и законима.
У свијету је протеклих 20 година дошло до напретка у унапређењу права жена, развоја међународног права за утврђивање одговорности за кршење људских права, зашти и промоцији права маргинализованих група и много веће разумијевање универзалности и недјељивости људских права.
Декларација по први пут у историји човјечанстава прокламује заједничке стандарде људских права које треба да постигну сви народи и све нације свујета. „Сва људска бића рађају се слободна и једнака у достојанству и правима“ одређује први члан декларације.
Није била правно обавезујућа већ више дио међународног обичајног права све до Међународне конференције УН о људским правима 1968. године када је одлучено да декларација представља обавезу за све чланице међународне заједнице. Представља основ за све даље донијете правно обавезујуће споразуме УН о људским правима прије свих за два значајна међународна Пакта о грађанским и политичким правима и о економским, социјалним и културним правима.
Поред овог глобалног нивоа заштите људских права који се остварују кроз инструменте УН за развој и заштиту људских права на европском регионалном нивоу од нарочитог је значаја Конвенција о заштити људских права и основних слобода Савјета Европе, донијета 1950. године која не само да штити основна људска права и слободе, већ установљава и механизам надзора над њиховим остваривањем и заштитом.
Људска права су основна права која има свака особа, која се стичу рођењем, која су неотуђива и недјељива, својствена свим људима, без обзира на држављанство, пребивалиште, пол, национално или етничко поријекло, боју коже, вјеру, језик, или било који други статус.
У Републици Србији људска права загарантована су Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, ратификованим међународним уговорима и законима.
У свијету је протеклих 20 година дошло до напретка у унапређењу права жена, развоја међународног права за утврђивање одговорности за кршење људских права, зашти и промоцији права маргинализованих група и много веће разумијевање универзалности и недјељивости људских права.
