РИМЕЈК КОМАДА БОБА ВИЛСОНА
Педесети јесењи Фестивал париске позоришне сцене храбро и без маске приказао је римејк старог комада славних редитеља и кореографа Роберта (Боба) Вилсона и Лусинде Чајлдс, насловљеног „Сједим на тераси кад појави се овај тип помислих халуцинирам”. У овој представи једино је лежеран наслов, јер познати Вилсонов став перфекционисте никада не би дозволио да се његова представа, барем за његовог живота изводи на начин мањи од савршеног. Кључне ријечи овде су „за његовог живота”, јер иако је редитељ одмах по доласку у Париз изјавио да му представа, коју је први пут извео са Чајлдсовом 1977, као креација више не припада, ипак је сваки дан проводио са својим дијаметрално супротним дублером, прослављеним извођачем Берлинског театра, Кристофером Нелом.
Далеко од тога да би Вилсон у било чему кориговао Нела, његова преокупација се свела на ручно и детаљно мијењање филтера на камерама, додавање или брисање сувишног желатина на пројектору који би формирао ону чувену „вилсоновску свјетлост”, свјестан да сваки његов покрет или коментар припада алеји великана у историји позоришта. Можда му је посао био олакшан или отежан компјутерским приступом сцени, њему који је толику важност придавао освјетљењу лица или руке јер му је оно било најважније при стварању сцене.
Демарси-Мота, директор Театра де ла Вил и Вилсонов домаћин, истиче да је ова представа помјерила границе схватања позоришне умјетности седамдесетих када је створена и начинила од позоришта оно што подразумијевамо под њим данас. Па ипак данашња представа у извођењу Нела у улози Вилсона и Џули Шанахан у улози Лусинде Чајлдс се значајно разликује од Вилсонове верзије из седамдесетих. Оригинална представа од два соло комада спојена у један, ониричног карактера коју је написао аутор и извођач Вилсон, губи свој узбудљиво фрагментиран, опсесионално снажан карактер и постаје нека врста Кеноове стилске вјежбе у оквиру Кабареа Боба Фоса или одређеног комерцијалног простора. И колико год да су Вилсон и Чајлдсова крајње охрабрујуће подржали извођење својих млађих колега, проблем биопика или приказивања славних личности на филму или позоришној сцени непосредно након оригиналних интерпретација и овде се показао као велики и обесхрабрујући.
Може ли Рами Малек са успјехом да интерпретира великог и незаборавног Фредија Меркјурија у филму „Боемска рапсодија” или пак неко други умјетницу и перформерку Марину Абрамовић, а да при томе не постане жртва незахвалног поређења са оригиналом? Поготово у случају када су „оригинали” попут Вилсона и Чајлдсове још живи и подсећају нас непрестано на блиставост оригиналних извођења.
У оригиналној Вилсоновој представи монолог сукцесивно изводе два извођача који својом игром, енергијом и посебним наглашавањем дијелова тијела у покрету нуде сваки свој засебан соло који је истовремено и реплика сола датог партнера. Музика компонована за историјски соло 1977, као и цијела Вилсонова сцена је снажна, огољена и минималистичка, те гледамо брзо смјењивање залеђених сценских таблоа (табло вивана), што је навело Шанонову, иначе звијезду театра Пине Бауш, да изјави да се осјећала као да скаче са велике висине у бездан свако вече када би креирала ову познату представу.
Она се овако осјећала са разлогом, јер представу „Сједим на тераси кад појави се овај тип помислих халуцинирам” писали су руку уз руку Боб Вилсон и Лусинда Чајлдс и изводили је на позоришним даскама у цијелом свијету. Обоје добрих интерпретатора, Шананова и Нел се осјећају изузетно, срећни и почаствовани што им је указано огромно редитељско и кореографско повјерење у извођењу овог наизглед лаког комада. Што је понекад довољно да представи удахне љепоту и инспирацију.
Semberija info
Далеко од тога да би Вилсон у било чему кориговао Нела, његова преокупација се свела на ручно и детаљно мијењање филтера на камерама, додавање или брисање сувишног желатина на пројектору који би формирао ону чувену „вилсоновску свјетлост”, свјестан да сваки његов покрет или коментар припада алеји великана у историји позоришта. Можда му је посао био олакшан или отежан компјутерским приступом сцени, њему који је толику важност придавао освјетљењу лица или руке јер му је оно било најважније при стварању сцене.
Демарси-Мота, директор Театра де ла Вил и Вилсонов домаћин, истиче да је ова представа помјерила границе схватања позоришне умјетности седамдесетих када је створена и начинила од позоришта оно што подразумијевамо под њим данас. Па ипак данашња представа у извођењу Нела у улози Вилсона и Џули Шанахан у улози Лусинде Чајлдс се значајно разликује од Вилсонове верзије из седамдесетих. Оригинална представа од два соло комада спојена у један, ониричног карактера коју је написао аутор и извођач Вилсон, губи свој узбудљиво фрагментиран, опсесионално снажан карактер и постаје нека врста Кеноове стилске вјежбе у оквиру Кабареа Боба Фоса или одређеног комерцијалног простора. И колико год да су Вилсон и Чајлдсова крајње охрабрујуће подржали извођење својих млађих колега, проблем биопика или приказивања славних личности на филму или позоришној сцени непосредно након оригиналних интерпретација и овде се показао као велики и обесхрабрујући.
Може ли Рами Малек са успјехом да интерпретира великог и незаборавног Фредија Меркјурија у филму „Боемска рапсодија” или пак неко други умјетницу и перформерку Марину Абрамовић, а да при томе не постане жртва незахвалног поређења са оригиналом? Поготово у случају када су „оригинали” попут Вилсона и Чајлдсове још живи и подсећају нас непрестано на блиставост оригиналних извођења.
У оригиналној Вилсоновој представи монолог сукцесивно изводе два извођача који својом игром, енергијом и посебним наглашавањем дијелова тијела у покрету нуде сваки свој засебан соло који је истовремено и реплика сола датог партнера. Музика компонована за историјски соло 1977, као и цијела Вилсонова сцена је снажна, огољена и минималистичка, те гледамо брзо смјењивање залеђених сценских таблоа (табло вивана), што је навело Шанонову, иначе звијезду театра Пине Бауш, да изјави да се осјећала као да скаче са велике висине у бездан свако вече када би креирала ову познату представу.
Она се овако осјећала са разлогом, јер представу „Сједим на тераси кад појави се овај тип помислих халуцинирам” писали су руку уз руку Боб Вилсон и Лусинда Чајлдс и изводили је на позоришним даскама у цијелом свијету. Обоје добрих интерпретатора, Шананова и Нел се осјећају изузетно, срећни и почаствовани што им је указано огромно редитељско и кореографско повјерење у извођењу овог наизглед лаког комада. Што је понекад довољно да представи удахне љепоту и инспирацију.
Semberija info
