Прије и за вријеме сваке кризе отвара се питање доминације долара као де фацто свјетске валуте. Тако и ове године многи најављују крај периода доминације америчког долара, усљед надолазеће рецесије у САД-у (која је технички већ и почела) и перцепције слабљења утицаја САД-а у свијету.

Иако све те најаве, које се редовно појављују у вријеме економске несигурности, наликују једна на другу, свака има понеку посебност. Овог пута је то рат у Украјини, тачније санкције уведене Русији. Избацивање Русије из глобалних финансијских токова, искључивање система међународне финансијске комуникације СWИФТ, ембарго на увоз нафте и замрзавање већине девизних резерви те земље “подстицаји” су који су довели до тога да Русија тражи алтернативу долару, у сарадњи с другим државама.
 
Хоће ли једнога дана друга валута преузети примат од долара, тешко је знати. Али иако важност долара пада од 90-их, он је још далеко најјача свјетска валута, највише се користи и највише јој се вјерује. Друга најјача валута на свијету, која једина има шансе свргнути долар с трона у овој деценији, није кинески yуан ни британска фунта, него евро.
 
Успону долара кумовала је нужност, прагматизам, развијеност финансијског сектора у САД-у, војна моћ САД-а и повјерење у његову економију.
 
Тренутак када је долар постао главна свјетска валута

Амерички долар је у пуном смислу постао главна свјетска валута након успоставе споразума из Бреттон Wоодса, договореног 1944. Њиме је успостављен Међународни монетарни фонд (ММФ), који је требао одржавати стабилност свјетског финансијског система. Успостављена је Међународна банка за обнову и развој (ЕБРД), дио Свјетске банке, да би се подстицала обнова ратом разрушене Европе и подржао економски развој.
 
Најважнији резултат споразума из Бреттон Wоодса је одлука да све валуте морају имати договорени курс према долару и да се могу замијенити за доларе по том курсу, а амерички долар ће се моћи мијењати за злато у односу 35 долара за унцу злата. Тиме је вриједност сваке валуте била везана за долар, а долар за злато.
 
Прије тога је постојао тзв. “златни стандард”, према којем је сав новац у некој држави имао покриће у злату. Он је постојао од 70-их година 19. воијека (у Британском Царству још од 1816.) и замијенио је сребрни стандард. Али доласком Првог свјетског рата постао је неодржив и нико се касније није заиста могао вратити на њега.
 
Због тога је споразумом у Бреттон Wоодсу одређено да ће само долар бити везан за злато, али ће све остале валуте бити везане за долар према одређеном курсу, чиме су и оне преко долара биле везане за злато.
 
Разлог због којег је долар изабран је тај што је САД био једина високоразвијена држава у то вријеме која није претрпјела велика разарања у Другом свјетском рату. Тако је амерички долар постао главна свјетска валута.
 
Укида се повезаност долара са златом

60-их година се појављује проблем и одржавање замјењивости долара за злато у односу 35 долара за унцу злата постаје немогуће. Према доминантном виђењу проблема у то вријеме, САД је имао велики трговински дефицит и дефицит плаћања, а Еуропа и Јапан суфиците, за што је било одговорно управо фиксирање курса долара за злато.
 
Предсједник САД-а Ричард Никсон је укинуо систем конвертибилности долара за злато успостављен системом из Бреттон Wоодса. Једноставно је постао неодржив, упркос томе што су га пријашњи предсједници Кенеди и Џонсон разним политикама покушали спасити.
 
“Морамо створити више и боље послове, морамо зауставити раст трошкова живота, морамо заштитити долар од напада међународних новчаних шпекуланата.“
 
Да би се постигла прва два циља, предложено је смањење пореза те 90-дневно замрзавање цијена и плата, а да би се постигао трећи, укинута је конвертибилност долара за злато.
 
Шта је петродолар?

70-их је настао и термин “петродолари”, којим се покушава описати међузависност земаља извозница нафте и САД-а. Та повезаност се нашла под повећалом у вријеме Прва нафтне кризе радних 70-их, у вријеме наглог раста цијена нафте.
 
Нафтом се готово искључиво тргује у доларима, што одржава примат долара као главне свјетске валуте. Државе извознице нафте због високе цијене имају вишак долара, који не могу сасвим инвестирати у властиту привреду.
 
Истовремено, државе увознице нафте доживљавају одљев долара, што је посебно проблем за сиромашне земље које требају доларе да би увозиле индустријске производе. Одлив долара из тих земаља им ефективно поскупљује увоз због пада курса националне валуте према долару и добивају мање долара за извоз својих производа.
 
На крају не могу платити скупу нафту па се задужују у доларима код финансијских институција и других држава. Богате извознице нафте вишак долара који остварују извозом скупе нафте инвестирају у иностранство, у акције, банке и државни дуг.
 
Сиромашне државе морају издати обвезнице, тј. задужити се у доларима, да би платиле увоз скупе нафте којом се тргује у доларима, а те доларе ће им дати банке, фондови и друге финансијске институције у које су доларе уложиле земље извознице нафте. То је међу осталом довело до проблема с отплатом дуга Мексика, Аргентине и других земаља Латинске Америке у првој половини 80-их.
 
У случају САД-а, извознице нафте куповале су државни дуг САД-а, улагале у банке, дионице и фондове. Богате државе, банке и фондови из богатих држава су доларе које су земље извознице нафте у њих инвестирале, а остварене трговином нафтом по високим цијенама, посуђивале сиромашним државама.
 
Како се трговина нафтом одвија у доларима, долари су и инвестирани у финансијске институције, а ти исти долари су касније посуђивани сиромашним државама да би могле вратити старе дугове и платити увоз нафте и производа из САД-а и Еуропе. То додатно утврђује позицију долара као главне свјетске валуте.
 
Снага долара је утемељена на војној, економској и политичкој моћи САД-а

Ипак, у темељима доминације долара као свјетске валуте се крије чињеница да за његову вриједност гарантује САД, војно најмоћнија и економски најснажнија држава на свијету. Златни стандард, у којем је вриједност новца била подржана златом, укинут је прије Првог свјетског рата. Споразум из Бреттон Wоодса, у којем је вриједност долара покривена златом, укинут је 1971. јер је постао неодржив. Од тада је на снази долар као фиат новац, чија вриједност није покривена златом (или сребром), него чистим обећањем државе да има одређену вриједност.
 
Самим тиме је логично да ће држава која ужива највеће глобално повјерење уједно имати и валуту којој се највише вјерује. Држава која је економски, војно и дипломатски најјача на свијету, САД, тако управља и главном свјетском валутом. Иако данас не постоји споразум који јој изричито осигурава да буде главна свјетска валута, као што је некада био споразум из Бреттон Wоодса.
 
Још од почетка 20. вијека је највећих десет компанија на свијету по тржишној вриједности углавном из САД-а, као и већина од највећих 500 компанија на свијету. Компаније из других дијелова свијета, попут Европе, Јапана и Кине су се често појављивале међу највећих десет, али би брзо испале из тог ексклузивног клуба. Само су компаније из САД-а константно међу десет највећих на свијету, а компаније из осталих држава су само привремени гости те листе.
 
Задњих година је Кина највећа конкуренција економској моћи САД-а, из које и произлази позиција долара као главне свјетске валуте. Данас је према укупним приходима више компанија из Кине на листи 500 највећих на свијету него САД-а. Али према укупној вриједности још увијек доминирају компаније из САД-а.
 
Економска моћ земље је повезана са снагом њене валуте, јер у данашњем суставу фиат новца једина гаранција вриједности новца долази од државе која га издаје, пошто ни једна валута данас није “покривена” златом.
 
Долар је још увијек далеко најјача свјетска валута, једина конкуренција је еуро
Упркос томе што многи прижељкују, долар је још увијек далеко од тога да изгуби позицију главне свјетске валуте. Према подацима ММФ-а, амерички долар је најпопуларнија резервна валута, с удјелом од 59 посто укупних иностраних резерви централних банака држава свијета.
 
Додуше, тај постотак је у паду од 1999., када је 71 посто свјетских резерви било у доларима. Пад од 12 посто није мали, али се више ради о томе да су централне банке диверсифицирале своје међународне резерве, а не о томе да нека валута преузима улогу САД-а.
 
Једина валута која је у позицији да то направи није кинески yуан, јапански yен или британска фунта, него евро. 19.77 посто износи удио евра у међународним резервама, 5.18 јапанског yена, 4.88 британске фунте и само 2.88 кинеског yуана.
 
Доминација долара је неупитна. Готово половина прекограничних банковних зајмова проведена је у доларима, само трећина у еврима, а зајмови у другим валутама представљају мање од 20 посто.
 
У међународним плаћањима се 40 посто трансакција по вриједности обавља у доларима, 37 посто у еврима, 5.89 посто у фунти, а у кинеском yуану мање од 3 посто. Готово 90 посто трговања страним валутама укључује долар на једној страни трансакције.
 
Све остале валуте осим долара и евра су практички безначајне

Једноставно речено, свјетска економија је покретана доларима, с мјешавином евра. Све остале валуте су скоро па безначајне. Једина конкуренција долару, за сада, је евро. Иако се пред кризу и за вријеме кризе пуно пише о колапсу долара и његовој замјени неком другом валутом, то се никада још није обистинило.
 
Иако задњих година већина популарних коментатора спомиње кинеску националну валуту као алтернативу долару, чињеница је да највећу шансу за то да преузме функцију долара има евро. Кинески yуан има битна ограничења, у виду тога да су кинеска финансијска тржишта релативно неразвијена у односу на она у САД-у, и да није савршено конвертибилан.
 
Позиција долара као главне свјетске валуте, резервне валуте и најкориштеније валуте на свијету је за догледно вријеме осигурана.
​
(Индеx)