Данас 13 година од упокојења патријарха Павла: Поглавар српске цркве био је омиљен због скромности, сматран је живим свецем
Одлазак блаженопочившег патријарха српског Павла прије 13 година потресао је душу српског народа.
Читава земља је тог 15. новембра 2009. плакала након што је у 10.45 јављено да се у 95. години на ВМА упокојио један од омиљених српских патријарха, који је због својих дјела и доброте још за живота био сматран свецем.
Мудро вођење
Патријарх Павле, који је остао упамћен по мудром вођењу цркве у тешким временима, личној скромности и животу у складу са јеванђељем, од 13. новембра 2007. године лијечио се на Војномедицинској академији. Преминуо је у сну, а сахрањен је четири дана касније у манастиру Светих архангела у Раковици, што је била његова лична жеља. Крај његовог одра у Саборној цркви прошло је пола милиона људи, а стотине хиљада грађана су се на улицама српске престонице опростиле од 44. поглавара Српске православне цркве.
Рођен је као Гојко Стојчевић 11. септембра 1914. године у селу Кућанци, које је тада припадало Аустроугарској, а данас се налази на територији Хрватске. Замонашио се у манастиру Благовештење 1948. године, када је добио име по апостолу Павлу.
Патријарх Павле је од 1990. до 2009. био врховни поглавар СПЦ, а претходно је од 1957. године био епископ рашко-призренски.
Мало људи зна да је покојни патријарх Павле провео 33 године у служби на Косову и Метохији, прво као предавач у призренској богословији, а потом и као владика рашко-призренски од 1957. Током рада у јужној српској покрајини записивао је опажања и утиске којима је свједочио.
– Познато је да је у Дечане, испод ћивота Светог Стефана Дечанског, зарад својих невоља долазило много Албанаца, понекад чак и у већем броју него Срба. Десио сам се једном у порти манастира и чуо разговор када је из цркве излазио Албанац са мајком, женом и болесним дјететом. Један младић, досељеник из Црне Горе, који се ту затекао, упита несрећног оца: „Шта ти овдје тражиш од нашег свеца?” „Ја нисам дошао ни вашем ни нашем свецу”, одговори Албанац, „већ свецу Божјем. А кад је Божји, онда је он и ваш и наш. Јер, да светац мисли оно што мислимо ја и ти, не би му долазили ни ја, али ни ти.” Црногорац ућута, а Албанац ми приђе да тражи благослов за дијете – писао је патријарх Павле.
Молио се за све жртве
Када је као владика боравио на КиМ, десило се да га је зауставила наоружана албанска банда или припадници ОВК. О самом инциденту се не зна много, али се причало да су му затражили да клекне и помоли се за пострадале Албанце. Он им је тада смирено одговорио да се он клечећи моли у цркви за све пострадале и невине жртве без обзира на њихову националност и вјеру. Тако је неповријеђен успио да настави пут.
О животу омиљеног српског патријарха зна се доста тога. Рано је остао без родитеља, па је одрастао са тетком по оцу, коју је много волио и која му је замијенила родитеље. Имао је жељу да постане љекар, али су га путеви навели цркви. Противио се сваком луксузу, био је штедљив, али никако шкрт. Прича се да је патријарх једном приликом испред Патријаршије видио пуно луксузних аутомобила и упитао чији су. Када је добио одговор да су то возила његових владика, патријарх је узвикнуо: „Бог те видио, а чиме би се тек возили да се нису завјетовали на скромност?”
Његова соба у Патријаршији била је до те мјере скромна да је подсјећала на монашку ћелију. Патријарх Павле је скоро током цијеле године био на посту на води, месо готово никад није јео, само рибу веома ријетко, пише Курир.
Његово службовање на мјесту првог међу једнаким архијерејима, дуго скоро двије деценије, посебно је обиљежило ратне године на простору некадашње Југославије, када је поручивао да су сви људи дјеца Божја. Осуђивао је свако насиље и злочине, без обзира на то ко их је чинио, без обзира на то ком народу су чињени и којој вјери.
Српскаинфо
Читава земља је тог 15. новембра 2009. плакала након што је у 10.45 јављено да се у 95. години на ВМА упокојио један од омиљених српских патријарха, који је због својих дјела и доброте још за живота био сматран свецем.
Мудро вођење
Патријарх Павле, који је остао упамћен по мудром вођењу цркве у тешким временима, личној скромности и животу у складу са јеванђељем, од 13. новембра 2007. године лијечио се на Војномедицинској академији. Преминуо је у сну, а сахрањен је четири дана касније у манастиру Светих архангела у Раковици, што је била његова лична жеља. Крај његовог одра у Саборној цркви прошло је пола милиона људи, а стотине хиљада грађана су се на улицама српске престонице опростиле од 44. поглавара Српске православне цркве.
Рођен је као Гојко Стојчевић 11. септембра 1914. године у селу Кућанци, које је тада припадало Аустроугарској, а данас се налази на територији Хрватске. Замонашио се у манастиру Благовештење 1948. године, када је добио име по апостолу Павлу.
Патријарх Павле је од 1990. до 2009. био врховни поглавар СПЦ, а претходно је од 1957. године био епископ рашко-призренски.
Мало људи зна да је покојни патријарх Павле провео 33 године у служби на Косову и Метохији, прво као предавач у призренској богословији, а потом и као владика рашко-призренски од 1957. Током рада у јужној српској покрајини записивао је опажања и утиске којима је свједочио.
– Познато је да је у Дечане, испод ћивота Светог Стефана Дечанског, зарад својих невоља долазило много Албанаца, понекад чак и у већем броју него Срба. Десио сам се једном у порти манастира и чуо разговор када је из цркве излазио Албанац са мајком, женом и болесним дјететом. Један младић, досељеник из Црне Горе, који се ту затекао, упита несрећног оца: „Шта ти овдје тражиш од нашег свеца?” „Ја нисам дошао ни вашем ни нашем свецу”, одговори Албанац, „већ свецу Божјем. А кад је Божји, онда је он и ваш и наш. Јер, да светац мисли оно што мислимо ја и ти, не би му долазили ни ја, али ни ти.” Црногорац ућута, а Албанац ми приђе да тражи благослов за дијете – писао је патријарх Павле.
Молио се за све жртве
Када је као владика боравио на КиМ, десило се да га је зауставила наоружана албанска банда или припадници ОВК. О самом инциденту се не зна много, али се причало да су му затражили да клекне и помоли се за пострадале Албанце. Он им је тада смирено одговорио да се он клечећи моли у цркви за све пострадале и невине жртве без обзира на њихову националност и вјеру. Тако је неповријеђен успио да настави пут.
О животу омиљеног српског патријарха зна се доста тога. Рано је остао без родитеља, па је одрастао са тетком по оцу, коју је много волио и која му је замијенила родитеље. Имао је жељу да постане љекар, али су га путеви навели цркви. Противио се сваком луксузу, био је штедљив, али никако шкрт. Прича се да је патријарх једном приликом испред Патријаршије видио пуно луксузних аутомобила и упитао чији су. Када је добио одговор да су то возила његових владика, патријарх је узвикнуо: „Бог те видио, а чиме би се тек возили да се нису завјетовали на скромност?”
Његова соба у Патријаршији била је до те мјере скромна да је подсјећала на монашку ћелију. Патријарх Павле је скоро током цијеле године био на посту на води, месо готово никад није јео, само рибу веома ријетко, пише Курир.
Његово службовање на мјесту првог међу једнаким архијерејима, дуго скоро двије деценије, посебно је обиљежило ратне године на простору некадашње Југославије, када је поручивао да су сви људи дјеца Божја. Осуђивао је свако насиље и злочине, без обзира на то ко их је чинио, без обзира на то ком народу су чињени и којој вјери.
Српскаинфо
