Како и зашто ајкуле нападају? :: Semberija INFO ::

 

Како и зашто ајкуле нападају?


Ајкуле уносе страх у кости људима широм свијета, онако како то ниједно друго створење не ради. Њихов страховит изглед, величина у комбинацији са окружењем чини да дјелују као да су изашле право из наших најгорих ноћних мора. Изненадно насиље које прати напад ајкуле је застрашујуће искуство за жртве, али да ли су ајкуле заиста чудовишта која воле укус људског меса?
 
-Деведесет одсто, или више, напада ајкула су посљедица грешке. Оне претпостављају да смо нешто што нисмо – тврди ронилац Гери Адкисон.
 
Иако напад ајкула може дјеловати опако и брутално, важно је запамтити да ајкуле нису зла биће која нон-стоп траже људе које би напале, пише „Национална географија“.
 
Оне су животиње које се служе инстинктима, као и све друге. Као предатори на врху ланца исхране у океанима, ајкуле су рођене да лове и једу огромне количине меса. Ајкула се храни другим морским бићима, углавном рибом, морским корњачама, китовима и морским лавовима или фокама. Људи нису на њеном менију. Заправо, људи не обезбјеђују довољно меса богатог масноћом за ајкулу, којој треба много енергије како би покретала своје велико, мишићаво тијело.
 
Ако ајкуле нису заинтересоване да једу људе, зашто нас нападају?
 
Први траг се може наћи у обрасцу по којем се већина напада догађа. У већини случајева, ајкула угризе жртву, остане неколико секунди (вјероватно вукући жртву кроз воду или испод површине), а потом пусти. Веома је ријетко да ајкула начини неколико напада за редом како би се хранила људском жртвом. Ајкула једноставно погријеши у процјени да је човјек нешто што она обично једе. Једном када ајкула осјети укус, она схвати да то није њена уобичајена храна и онда пушта.
 
Ајкулина забуна је лакша за разумијевање једном када почнемо да гледамо на ствари из њене перспективе. Многе жртве напада су сурфери или људи који користе буги даске. Ајкула која плива испод види груби овални изглед са рукама и ногама који висе и веслају. То је подсјећа на морског лава (главну ловину велике беле ајкуле) или морску корњачу (уобичајену храну за тиграсте ајкуле).
 
Ајкулин сензорни систем
 
Напади су се такође често догађали када су људи пецали копљима у водама океана. Ајкуле привлаче знаци које шаље умирућа риба – мирис крви у води и електрични импулси испуштени док се риба бори.
 
Ајкуле региструју те сигнале помоћу "Лоренцини ампула", низа "детектора" испод коже ајкулине њушке. Ампуле су ћелије осjетљиве на електрицитет које су повезане са површином путем малих цјевчица. Једном када ајкула стигне, постаје изиритирана и агресивна у присуству толике хране. Гладна, узбуђена ајкула лако може замијенити човјека са својим уобичајеним плијеном.
 
Постоје случајеви у којима су ајкуле нападале као резултат агресије, а не глади. Веома мало се зна о њиховом понашању, али се вјерује да се неке врсте, укључујући велике бијеле понашају доминантно пред другим ајкулама. Овакво понашање може да буде исказаном “ударцем” у њушку, или уједима који не угрожавају ајкулу. Нажалост, када ајкула покушава да буде доминантна над човјеком, ови “њежни уједи” могу да изазову тешке повреде.
 
Понекад се узрок напада ајкула може једноставно одредити – ајкула одговара на људску агресију. Неке ајкуле су, на примјер, мирне рибе које леже на дну океана. Из неког разлога, то рониоцима даје повода да мисле како је добра идеја повући их за реп. Изиритиране ајкуле су научиле неколико ронилаца да руке држе к’ себи. Из тог разлога, статистика везана за нападе ајкула је подијељена на испровоциране и друге нападе.
 
Анатомија напада
 
Ријетко постоји неко упозорење. Сурфер или пливач који весла нема идеју да ће се догодити. Понекад први индикатор да нешто није у реду је страх на лицу оближњег пријатеља. Чешће, први знак је изненадан, масивни удар усљед бацања ајкуле на жртву. Велике бијеле ајкуле су познате да нападају морске лавове таквом силином да цијеле искоче из воде са жртвом у устима. У књизи “Напади ајкула”, трудна спаситељка Дон Шауман присхећа се свог искуства, које се догодило недалеко од обале Флориде 1993. године: "Ајкула ме је тако јако ударила да сам имала осхећај да је у питању камион. Моја прва помисао била је да сам готова."
 
Сурфер Кени Дауд био је нападнут од стране велике бијеле ајкуле недалеко од обала Орегона 1979. Описао је напад у својој књизи "Сурфовање са великом бијелом ајкулом": "Чуо сам пригушени хук како су се ајкулине масивне чељусти заклопиле преко мојих леђа, притискајући даску за моје груди... Ајкула ме је повукла испод воде, али није могла да ме задржи због даске која плута... Осјећао сам огроман притисак на грудима и чуо сам пуцање ребара и пуцање дна даске."
 
Напад се догодио као што је уобичајено када се велике бијеле ајкуле хране морским лавовима одоздо, једним масивним угризом и повлачењем жртве испод површине. Потом су дозволиле онеспособљеној жртви да плута по води и искрвари на смрт, враћајући се по оброк неколико минута касније. У случају Дауда ајкула није успјела да заврши почетни ујед због даске за сурфовање, али је покушавала наредних 20 секунди.
 
-Осјећао сам се апсолутно беспомоћно, кад ми је цијело тијело подигнуто изнад воде и потом ударило назад испод површине - присјећа се Дауд.
 
Временом је ајкула пустила Дауда и он је више никада није видио. Иако се плашио да ће услиједити још један напад док је веслао ка обали, ајкула је отпливала и није начинила други напад. Ајкула је вјероватно схватила да сурфер и даска нису добар оброк. Велике бијеле ајкуле су заправо веома пробирљиве што се тиче хране – одбијајући да гризу ствари које обично не једу, попут плутајућих лешева оваца, након што их први пут пробају.
 
Ипак, постоје многе врсте ајкула, а ни свака ајкула не прати исти образац. Околности такође могу да промијене образац напада. Напади ајкула у дубокој морској води обично нису “удари и бјежи” напади. У том случају, гдје су жртве обично они који су преживјели потапање бродова или пад авиона, ајкуле окружују подручје. Оне потом ударају жртве које су ван групе или оне које су већ рањене, прије него што уједу.
 
Један од најпознатијих напада ајкула догодио се након што је УСС Индианаполис потопљен од стране јапанских торпеда у Тихом океану 1945. године. Неколико дана било је потребно спасиоцима да пронађу брод, због тога што је мисија била толико тајна да нико није пријавио нестанак брода. Када је морнарички спасилачки брод стигао, само 317 људи је и даље било живо од скоро 1.000 који су преживјели првобитно потапање. Тиграсте ајкуле су криве за већину смрти.
 
Замбези ајкула је такође позната по нетипичном понашању за вријеме напада. На енглеском носи назив bull shark – бик ајкула, због тенденције да упорно напада, ударајући мету, кружећи, ударајући поново и тако нон-стоп. Четрнаестогодишња дјевојчица које је недавно била жртва фаталног напада ајкуле на Флориди била је ударена од стране ове ајкуле које није жељела да јој пусти ногу, чак ни када су се спасиоци појавили. Наставила је да кружи и напада, пробајући да угрози другог спасиоца.
 
Ајкула у нападу може нанијети велику штету човјеку. У неким случајевима, први ујед је довољно јак да потпуно откине уд. Хирурзи који су оперисали тинејџере који су сурфовали у Аустралији описали су губитак њихових ногу као “налик гиљотини”. Ајкуле могу да произведу силу од 28.000 тона по квадратном метру, измјерену на врху зуба. Велики примјерци могу бити у стању да произведу још већу силу.
 
-Ајкула ми је нанијела рану у облику полумјесеца која се протеже од пазуха до средине моје лијеве стране... Доктор Стар је престао са бројањем копчи када је стигао до 500" – испричао је Кен Дауд.
 
Уколико ајкула не одгризе уд, она обично узме велик комад меса, цијепајући мишиће и кости. Ујед за торзо може резултовати сломљеним ребрима и ломљењем других костију уз додатак масивног цијепања коже. У неким случајевима, ово може изложити унутрашње органе и оштетити их. Риболовац Родни Фокс је био отворен од рамена до кука од стране велике беле 1963. близу Аделаида у Аустралији. Преживио је иако је било потребно 462 копче и четири сата операције како би се спасио.
 
Међутим, жртве напада ајкула углавном не умиру од изненадне трауме. Оне обично искрваре на смрт. Потребно је неколико минута да жртве стигну до обале, а још више времена је потребно хитној помоћи да стигне. Разлика између живота и смрти обично лежи у томе да ли постоји неко ко умије да спријечи велики губитак крви, јер је свака секунда битна. У случају дјечака који је нападнут 2005. на Флориди, доктор и медицинска сестра на љетовању су се нашли на плажи и спријечили да дјечак искрвари.
 
Зачудо, једна од потенцијалних опасности која вреба када пливате у океану може помоћи жртвама ајкула да преживе. Када је неко нападнут у хладној води, његова или њена тјелесна температура пада опасно ниско. Пад температуре успорава тјелесне функције, укључујући губитак крви. То може жртве одржати у животу на дужи период.
 
Једном када жртва добије медицинску његу, постоји додатна опасност – инфекција. Ајкулине чељусти и океанска вода нису баш чисти. Ујед ајкуле сигурно оставља неке опасне бактерије у рани, које могу бити подједнако смртоносне као и сам ујед. На сву срећу, модерни антибиотици помажу у заштити жртава од ових инфекција.
 
Опасне воде
 
-Прича се да највећа опасност од ајкула лежи у топлим тропским морима, међутим постоје извјештаји о нападима ајкула у веома хладним морима на високим надморским висинама, попут риболовца на Вику, на сјеверу Шкотске...који је уједен за руку – наводи Родни Стил у тексту "Ајкуле свијета".
 
Три најагресивније врсте ајкула - велике бијеле, тиграсте и замбези ајкуле су најопасније из неколико разлога: раширене су, довољно су велике да на човјека гледају као на плокен, довољно су јаке да уједом изазову фаталну штету и на врху су ланца исхране, што значи да се инстинктивно не плаше ничега.
 
Ипак, друге врсте ајкула су потпуно невине. Пкешчане, чекићаре и друге су одговорне за неколико напада, док је трећина напада везана за мање познате врсте попут разних коралних ајкула. Укупно, замбези ајкула је можда најопаснија врста због свог агресивног обрасца напада и преферираног станишта – плитких приобалних вода.
 
Статистички, између 30 и 50 неиспровоцираних напада ајкула се пријави сваке године широм свокета, од којих је између пет и 10 фатално. Флорида је америчка држава у којој се највише напада догађа, са просјеком од 10 до 37 напада по години од 1990. године. Сједињене Америчке Државе су прве по броју напада на свијету.
 
Највише напада догоди се на неколико стотина метара од обала, просто због тога што ту највише људи улази у океан. Број напада широм свијета и у САД-у се повећава из године у годину из неколико сличних разлога – више људи љетује на обалама и учествује у океанским активностима. Нема индиција да су ајкуле постале агресивније.
 
Државна заштита морских сисара довела је до пораста популације фока, морских паса и других на западној обали САД-а. Све ове животиње су плијен великих бијелих ајкула. Као резултат, подручја близу обале Сан Франциска – посебно мјеста која су очигледно настањена огромном популацијом сисара – су препуна ајкула. Већина људи ипак зна да не треба пливати у подручјима гдје има морских паса због тога што су ајкуле иј близу.
Иако се напади одвијају на ограниченим подручјима, ајкуле преваљују огромне раздаљине и констатно шире своју територију. Велике бијеле ајкуле конкретно, немају проблема да буду у хладној води – могу се наћи чак у водама око Орегона или Нове Енглеске.
 
Избјегавање напада
 
-Не догађа се често да ајкула уђе међу људе на плажи и да изабере жртву међу групом људи. Са друге стране, жртве су често особе које су изненада остављене сам или су даље од обале од других – пише Дејвид Х. Балдриџ у тексту "Напад ајкула".
 
Сваког љета медији придају велику важност нападима ајкула. Једна од посљедица толике пажње је да имамо тенденцију да пријетњу сматрамо већом него што она заправо јесте. Исти је случај са авионским несрећама. Статистички, вожња колима је далеко опаснија од летења авионом. Међутим, авионске несреће су ријетке и веома катастрофалне. Оне заврше на насловним странама новина и слика остаје у нашим мислима дуго. Као резултат тога, прецјењујемо опасност од летења.
 
Када новинари или научници понуде стварну статистику, она је понекад погрешна. На примјер, често се каже да је већа вјероватноћа да вас погоди муња, него да вас нападне ајкула. Ова статистика је базирана на броју инцидената који се догоде годишње. Међутим, било кога може муња да погоди када је олуја. Шанса да вас нападне ајкула ако живите у Србији и не љетујете на обалама океана је једнака нули. Ако сурфујете сваки дан на обалама Флориде, веће су шансе да ће вас ајкула напасти.
 
То не значи да свако ко уђе у воду треба да буде престрављен могућим ајкулама, већ да људи који пливају и сурфују у океану морају да буду свјесни опасности коју дивље животиње могу да представљају. Учењем о ризичним факторима за напад ајкула може помоћи у смањивању шанси да постанете жртва.

(Глас Српске)