Босна и Херцеговина је постала уточиште за стране осуђенике, али и држава бјегунаца.

У прилог овоме говори чињеница да тренутно постоје бројни случајеви да они који су осуђени на затворске казне или против којих се воде одређени судски или кривични поступци у њиховим матичним државама, спас од одласка иза решетака пронађу у БиХ, док су са друге стране појединци из БиХ искористили исту могућност, тј. двојно држављанство да напусте бх. територију и да на тај начин избјегну евентуалну затворску казну.

Посљедњи у низу оваквих случајева је Бранимир Главаш, некадашњи хрватски политичар, који је прије неколико дана напустио Хрватску и побјегао у БиХ, а након што га је Жупанијски суд у Загребу у октобру ове године неправоснажно осудио на седам година затвора због ратних злочина над Србима из Осијека из 1991. године.

Главаш је, након што је објелоданио да се налази у БиХ, написао да "нема намјеру одслужити ни једног дана у затвору и да није побјегао у БиХ, већ отишао, те да има двије путовнице" (његови родитељи су из мјеста Дриновци у БиХ). У овом случају ријеч је о поновљеном суђењу Главашу, јер је, подсјећања ради, за злочин над осјечким Србима, он са још неколико особа прво био осуђен 2009. године, али је и тада, прије него што му је пресуда изречена, такође дошао у БиХ, а казну је служио и у Мостару.

Босанскохерцеговачко поријекло било је спас и за браћу Мамић, Здравка и Зорана. Бивши челници загребачког фудбалског гиганта Динама склонили су се од хрватског правосуђа у БиХ, након што су осуђени на затворске и новчане казне.

Здравко Мамић је у БиХ од 2018. године, када је осуђен на шест и по година затвора за извлачење више од 15 милиона евра из ГНК Динамо, а његов брат Зоран осуђен је на четири године и осам мјесеци затвора. Мамићи су држављанство БиХ добили захваљујући томе што су им родитељи рођени у БиХ. А, иако је Хрватска тражила изручење, до тога није дошло, захваљујући међународним споразумима двије државе.

Поред ових, постоје и примјери оних који су из истог разлога напустили БиХ.

Такав примјер је бивши генерал Војске Републике Српске Миломир Савчић. Против њега се води поступак пред судом за злочине у Сребреници. Оптужница је подигнута у јануару 2021. године, када се Савчић изјаснио да није крив.

Током трајања рочишта, Савчићу је било ограничено кретање на БиХ, уз привремено одузимање свих путних исправа (пасош БиХ, путне исправе Србије и личне карте), те му је било забрањено издавање нових пасоша, као и кориштење личне карте за прелазак границе. Међутим, након што је издат налог за његово привођење, Савчић је нестао, због чега је Суд БиХ за њим расписао међународну потјерницу. Спекулише се да је већ дуже вријеме у Србији. 

Иста држава је годинама сигурно мјесто и за Новака Ђукића, некадашњег команданта Војске Републике Српске. Њему је Суд БиХ 12. јуна 2009. изрекао првостепену пресуду за кривично дјело ратни злочин против цивилног становништва (Тузланска капија), којом је осуђен на 25 година затвора. Другостепеном пресудом Ђукићу је казна смањена на 20 година, али је уочи изрицања те пресуде отишао на лијечење у Београд и није се вратио. Због тога је 2014. године Суд БиХ и за њим расписао међународну потјерницу.

Правосудним органима БиХ, више од годину дана, недоступан је и Сакиб Махмуљин, некадашњи командант Трећег корпуса Армије РБиХ, који је правоснажно осуђен на осам година затвора због ратних злочина над Србима на подручју Озрена и Возуће. Он је за ово кривично дјело осуђен у априлу 2022. године, али никада није дошао на издржавање казне, јер је отпутовао на лијечење у Турску. Од тада му се губи сваки траг. БиХ је затражила његово изручење од Турске, а Суд БиХ је, 28. новембра 2022. године, издао наредбу за расписивање међународне потјернице за Махмуљином.

БиХ има потписане споразуме о екстрадицији са више од 50 држава свијета, а оне се обављају на основу Европске конвенције о екстрадицији од 13. децембра 1957. године, као и по основу Закона о међународној помоћи у кривичним стварима.

Тако, на примјер, према члану 40. Закона о међународноправној помоћи, БиХ не изручује своје држављане "ако међународним уговором који дозвољава изручење својих држављана није другачије одређено".

Управо то је омогућило да БиХ не изручи Мамића, јер кривично дјело за које је он осуђен у Хрватској није дефинисано на исти начин и у БиХ.

Када су у питању ратни злочини, државе регије могу такве предмете пребацити у другу државу путем министарстава за правосуђе. Онда се онима којима се суди, може судити у другој држави, али према тамошњим законима.

Постоји и могућност да држава пошаље молбу другој држави да преузме извршење казне затвора за осуђеног, али и у том случају суд друге државе може прихватити пресуду, али ће је извршавати по својим законима.

Ни у овом случају не треба занемарити чињеницу да поједине пресуде могу застарити, па дугогодишње скривање захваљујући двојном држављанству уроди плодом.

Према доступним подацима, више десетина оптужених пред Судом БиХ тренутно се налази ван државе.

(Независне)
​