Берлински зид дијелио је њемачки главни град 28 година, два мјесеца и 26 дана. Деветог новембра 2019. године биће 30 година откако је срушен. Је ли то било давно или нам се чини као да је било јуче? 

Свака особа другачије доживљава ток времена, па док ће једни рећи:,,Зар је већ толико прошло откако га нема?“, другима ће се тај период чинити много дужим. 



Пад Берлинског зида обиљежава се деветог новембра иако тог дана он није срушен, већ је само допуштен прелаз из Источног Берлина у Западни Берлин. Те је вечери 1989. године, на конференцији за новинаре, виши званичник Комунистичке партије Њемачке Демократске Републике Гинтер Шабовски усред неспоразума објавио да становници Источног Берлина могу одмах путовати у Западни Берлин. Након објављивања те вијести маса људи се упутила према Зиду, а затим су се отворили и гранични прелази. Све телевизијске станице су у посебном програму извјештавале о грађанима Берлина који ,,плешу на зиду испред Бранденбуршких врата“ и тако славе ,,крај историје“. Најчешћа реченица те ноћи међу одушевљеним масама на улицама Берлина била је:,,Тотално лудило!“ 

Током 1990. године порушени су већи дијелови Берлинског зида, а двије њемачке државе ујединиле су се у једну.     
Срушен у еуфоричном расположењу у новембру 1989. године, Берлински зид годинама је био не само призор подијељене Њемачке, него и симбол сукоба између совјетског блока и запада.



Наиме, након завршетка Другог свјетског рата Њемачка је била подијељена на четири окупацијске зоне под контролом САД, Француске, Велике Британије и СССР. На њемачкој територији која је била под управом САД, Француске и Велике Британије 1949. године проглашена је савезна Република Њемачка (Западна Њемачка), док је на дијелу под управом СССР створена Њемачка Демократска Република (Источна Њемачка). За главни град Западне Њемачке одабрала је Бон, а Источне Њемачке Берлин. 

На два дијела подијељена је њемачка територија, а тако је подијељен и главни град Берлин: западни и источни. Како би се спријечио одлазак становника и радне снаге из источног дијела Берлина у западни, источноњемачка власт је одлучила да сагради зид. Претпоставља се да је у периоду од 1949. до 1961. године из Источне у Западну Њемачку побјегло више од три милиона људи, међу којима значајан број образованих и квалификованих младих људи.  

У августу  1961. године постављена је жичана ограда, а неколико година касније саграђен је бетонски зид који је надограђиван у неколико фаза. 



Дужина зида била је 155 километара (кроз сами град Берлин пролазила су 44 километрара зида), висина 3 метра и 60 цантиметара, а ширина 1 метар и 20 цантиметара. Како би се спријечио прелазак преко зида, на врху се налазила глатка цијев, уз зид су постављене ограде, те су саграђени торњеви и бункери. На појединим подручјима на источноњемачкој територији паралелно са зидом, на удаљености од око 100 метара од њега, постављена је друга ограда. Куће које су се ту налазиле срушене су, становници расељени, а подручје је рашчишћено и посуто пијеском. Циљ стварања тзв ,,стазе смрти“ било је боље уочавање пребјега и њихово заустављање. 

Границу је осигуравало 7000 граничара који су били размјештени на 302 контролна торња и 20 бункера. Уличне свјетиљке су постављене на сваких 30 метара, што је зид чинило најосвјетљенијим дијелом Берлина. Додатно осигурање чинили су аларми, јарци, бодљикава жица уређаји за аутоматску паљбу и непрестане патроле војника са псима. 

Позната су имена 136 људи убијених приликом покушаја преласка берлинског зида, али сматра се да је тај број сигурно био већи. 

Између источног и западног Берлина формирано је осам граничних прелаза, а један од најпознатијих био је прелаз Чарли. Налазио се у улици Фридрихштрасе, између америчког и совјетског сектора. 

 Иако је прелаз требао да буде омогућен објема странама, становници источног дијела Берлина  често нису могли да добију посебне дозволе потребне за прелазак, због тога је било бројних покушаја бијега у западни дио града. 

Мада америчке власти нису спријечиле изградњу Берлинског зида, амерички предсједници су у својим говорима изражавали неслагање с његовим подизањем. Тако је амерички предсједник Џон Кенеди 1963. године, приликом посјете Западном Берлину, у свом говору подршке становницима града рекао ,,Ich bin ein Berliner!"

Други познати говор одржао је амерички предсједник Роналд Реган испред Бранденбуршких врата 1987. године у ком позива совјетског вођу Михаила Горбачова да сруши зид.  

Дугогодишњи владар Источне Њемачке Ерих Хонекер је у јануару 1989. године давао прогнозе да ће Берлински зид стајати још 50 до 100 година. Међутим, демантовао га је ток догађаја, који је постао познат као мирна револуција у Источној Њемачкој 1989. године.  

У септембру 1989. године широм Источне Њемачке избиле су демонстрације. У почетку су демонстранти били углавном људи који су жељели да емигрирају на Запад, те су узвикивали паролу ,,Желимо ван“. Демонстрације су потрајале и постајале све масовније, а њихов врхунац био је 4. новембра, када се у Источном Берлину окупило око пола милиона демонстраната. 

​

Већ 9. новембра људи су самоиницијативно почели да руше зид, а 13. новембра источноњемачка војска је почела са организованим уклањањем неких његових дијелова.  

Службено уједињење Њемачке наступило је трећег октобра 1990. године. 
 
Портал Семберија ИНФО - М. Решидовић