Бела Црква, због своје необичне љепоте, прозвана ,,војвођанском Венецијом”, као мали рај одудара од равница и непрегледних поља жита јужног Баната. Али, оно што је чини још љепшом и даје посебну драж јесу белоцркванска језера која су се угњездила на њеним бујним зеленим пољима.

Поред прелијепих живописних пејзажа, зелених бујних паркова, отмјених барокних фасада, традиционалног Карневала цвијећа и добрих вина… У великој Белоцркванској котлини, омеђеној Вршачким планинама и горостасним Карпатима, налази се велика варош. Са свих страна је обгрљена ријекама. У даљини се плави Дунав, а изблиза су је обгрлили Караш и Нера.



Градић Бела Црква је добио име по старој бијелој црквици на коју су први досељеници наишли.

Бела Црква је општина која се простире на 353 км2. Са своје јужне стране излази на Дунав и то на његову лијеву обалу, на сјеверу и западу се граничи са Вршцем и Ковином, а на источној страни долази до границе са Румунијом.

Како је смјештена у полукотлини, а окружују је Вршачке планине са сјевера и Банатске планине са истока, јаки ветрови су овдје наносили огромне количине пијеска, те створили Делиблатску пешчару која одваја Белу Цркву од остатка Панонске низије.

Клима у овом крају је умјерена континентална, па су зиме кратке, понекад врло хладне и оштре, а љета, такође, кратка, али топла. Јесени и прољећа трају дуже.

Белоцркванска језера састоје се од седам већих и више - мањих вјештачких језера то су: Шљункара, Шаранско језеро, Врачевгајско, Главно језеро, Ново језеро, Мало језеро итд. Сва ова језера су вјештачка. Настала су због експлоатације шљунка са дна Панонског басена још почетком 20. вијека. Њихова прозирна вода црпи се из артешких бунара и подземних извора, отуд чистоћа и бистрина. Ако им се приближите, могуће је видјети богат рибљи свијет који живи у плаветним дубинама. Овдје ћете наћи смуђа, шарана, сома, амура и штуку. А све то на само сто километара источно од Београда....


Семберија инфо