Зеко је један од најпознатијих и најбољих, ако не и најбољи семберски играч крајем двадесетог вијека и дијела овог новог миленијума који  није остварио каријеру у великим клубовима,што је  могао према свом фудбалском опусу, а афирмисао се у ФК “Пролетер“ Дворови. Волио бих да се не наљуте Саво,Хусреф,Бошко,Миле,Џафа  и други играчи са великим каријерама због ове моје констатације. Зеко је стасао у свом селу Даздареву и од ране младости је заволио фудбалску лопту која га до дана данашњег опсједа и прославља. Није био школован играч, мислим на школу основа фудбала коју сада имају мали дјечаци, али је самоуко и са упорношћу дошао до савршенства. 

Неуморно ,по цијели дан је у свом дворишту шутирао лопту, гађајући постављени циљ (кофа,корпа и сл.), заобилазећи предмете и дрвеће који су му сметали  и на тај начин је усавршио „слободњаке“ до те мјере,  да би касније сваки његов шут са дистанце, завршавао у рашљама противничког гола. Све то је радио лијевом ногом.  Врло млад је заиграо у локалном клубу „Слога“, а нешто касније у „ФК“ Колектив“ Међаши, а главну и највећу афирмацију је стекао у ФК “Пролетер“ из Дворова.  

У Пролетер,који тада игра Регионалну лигу БиХ, ( 1986. година), Зеко стиче праву афирмацију својим атрактивним потезима, дубинским лоптама са „очима“, пас игри,  а посебно извођењу слободних удараца са мјеста око казненог простора. Ти слободни ударци су тада за нас били као казнени ударци, јер их је Зеко са лакоћом претварао у поготке. Сјећамо се једне утакмице у Дворовима коју смо играли против наших старих ривала ФК “Подриње“ из Јање.

Досуђен је слободан ударац за нас са 17 метара и Зеко маестрално пласира лопту преко „живог зида“ у рашље противничког гола. Недуго затим судија поново досуђује слободан ударац са скоро истог мјеста. На голу Јањараца је голман Арифовић Недим , звани Чича /касније бранио и У Дворовима). Зеко поставља лопту,  а Чича „живи зид“ потом, очекујући поново ударац преко зида,  слабо се поставља за одбрану друге стране. Луцидни Зеко то види и удари лопту у супротну страну и постиже други погодак, а индиспонирани Арфовић тражи и добија своју измјену из игре.

Савићеви наступи нису остали непримијећени,те након двије сезоне у Дворовима одлази у ФК “Радник“ из Бијељине,  гдје пружа одличне партије,  а у праскозорје протеклог рата завршава у ФК“Подриње“ из Јање гдје одушевљава гледаоце својим играма. Потом  одлази у ФК “Нови Сад“ са Детелинаре у Новом Саду,  гдје поново пружа добре партије и оставља неизбрисив траг. Због рата се враћа у Семберију, а касније је наступао у ФК “Лозница“ из Лознице у Првој „Б“ лиги СР Југославије,  гдје је проглашен и играчем сезоне. Са њим су тада играли и Драган Мићић и Кежман Матеја. Пут га даље води у ФК “Младост“ из Апатина, а потом се враћа у ФК “Радник“ Бијељина, па ФК “Рудар“ Угљевик,  да би каријеру поново завршио у ФК “Пролетер“ из Дворова.

Својеврстан опроштај од Дворовљана је имао 1999. године када је играо за нас у утзакмици против репрезентације Републике Српске. По завршетку блиставе каријере посветио се тренерском послу који обавља и данас, а запажене успјехе је остварио са ФК “Пролетер“ Дворови,  ФК “Радник“ Бијељина, ФК “Подриње“ Јања, ФК “Звијезда 09“, ФК “Слога“ Црњелово, ФК “БСК“ Батковић,  а данас је тренер у ФК “Јединство“ из Броца. Није имао спортске среће, због рата, да оствари много већу каријеру у већим клубовима који су га тражили и позивали, али и поред тога је записан као један од највећих играча Семберије. Можда је писац ових редова нешто и заборавио додати у овом тексту, али то не би било чудно, због тога што се о Зеки може писати надуго и нашироко.

ИЗ АРХИВЕ ФК “ПРОЛЕТЕР“ДВОРОВИ/ПИШЕ ВЛАДАН СИМЕУНОВИЋ