Ко каже да је минималац од 900 марака лоша одлука, нека он покуша прехранити породицу са том платом!
Грађани се све више жале на ниске плате, још ниже пензије, прескупу храну, скупе режије... Све то се огледа у потрошачкој корпи, која је знатно скупља од просјечне плате радника у Републици Српској и многима омогућава, тек, пуко преживљавање. Свој поглед на ову горућу проблематику, са читаоцима потала ,,Семберија инфо”, подијелио је професор др Димитрије Ћеранић, као и пар грађана Бијељине.
Раст сиромаштва и неједнакости, нарочито у посљедњих неколико година, довео је до тога да све већи број грађана у Српској не може да приушти ни дио производа и услуга из минималне потрошачке корпе, која је знатно скупља од просјечне плате радника.Можемо ли онда у том котексту рећи, да радници живе од плате до плате или, заправо, само преживљавају?
-,,Предност нашег система је што нам је данас боље него сутра!“, био је политички афоризам из претходног система. Међутим, видимо да ове ријечи вриједе и данас. По свему судећи, проблем је у људима, не у систему. Нажалост, људи су кварљива роба – склона од свог сабрата себи да направе роба. Част изузецима! И не заваравајмо се, никакве правне санкције не могу то суштински исправити. Гријех се не лијечи санкцијом, гријех се лијечи врлином. Стога не треба очекивати од ситог да вјерује гладном, али не треба ни очајавати. Ове што мисле да су богати треба подсјетити да богатство и Богатство нису исто, да првим по правилу губе друго. А, док врлински не стасају треба их научити идеалу једнакости преко онога што им је најсветије. Кренути од прогресивних стопа код опорезивања, опорезивања екстрапрофита, утврђивања поријекла имовине, поништења незаконитих приватизација, кривичног гоњења за пореска кривична дјела посебно пореску утају, одузимања противправно стечене имовинске користи, утврђивања материјалне одговорности лица која су на раду или у вези са радом намјерно или из крајње непажње причинила штету трећем лицу итд. Мноштво је правних института који би смањили сиромаштво и неједнакост, само нико или мало ко хоће да их примијени. Чини ми се да су за то понајвише криви новопечени богаташи што купују политичке и правне одлуке, као и политичари и правници што им такве одлуке заједно са својом душом у потрошачкој корпи продају. Да више не би било тако, правнике и политичаре треба привољети/натјерати да зараде своју плату. Када би они почели Правду да читају као велико слово, супротно Вуку, свима би нам било боље.
Недавно је донесена одлука о повећању минималца у Српској. Одмах по доношењу те одлуке најављења су бројна поскупљена услуга, а свједоци смо и сталног раста цијена, посебно животних намирница. У којој мјери ће ово повећање минималне плате у Српској помоћи радницима са најнижим примањима и није ли то само кап воде у мору?
-Страх ме је и да изговорим јер је то клетва, али свакоме ко каже да је утврђивање најниже плате од 900 конвертибилних марака лоша одлука могао бих пожељети да са тим износом прехрани четворочлану породицу. Не могу да вјерујем да постоји неко ко мисли да је то превише. А да ли ће то утицати на раст цијена робе и услуга није питање за мене, него за инспекцијске и пореске органе. Још нису предати финансијски извјештаји за 2023. годину, али ако погледамо податке за 2022. годину видјећемо да је укупна добит (разлика прихода и расхода) свих привредних субјеката у Републици Српској била виша од двије и по милијарде конвертибилних марака. Нико ме не може увјерити да из тог износа није могуће без повећања цијена робе и услуга одвојити дио за повећање најниже плате за двадесетак хиљада радника који су на егзистенцијалном минимуму. Можда неки послодавци то нису у стању, али сигуран сам да су у мањини и да већина у ствари покушава остварити екстрапрофит на основу раста најниже плате, што мора бити спријечено мјерама пореских и инспекцијских органа.
Више од половине од укупног броја радника у РС зарађује знатно испод просјека, што значи да, кад дође вријеме опремања дјеце за школу, набавке огрева и слично, немају избора него да се задуже. Све чешће се дешава да се грађани у банкама задужују и да би вратили старе кредите, јер нису у стању да сервисирају рате од текућих примања. Да ли ће грађани, који су већ одавно у зачараном кругу задужености, ако се наставе овакве економске прилике, уопште имати могуђности да изађу из тог круга?
-Овдје су кључне ријечи „зачарани круг задужености“. Још као средњошколац питао сам се коме то ми као појединци, друштво и држава дугујемо и откуд финансијерима толики новац да га дају другоме. Након година и деценија упитаности схватио сам да је одговор баш у овим ријечима – „зачараност“, „круг“ и „дуг“. Већина нас је, просто, омађијана постулатима потрошачког друштва и не можемо да изађемо из тог зачараног круга и тонемо из једног дуга у други. Необично звучи, али у социјалистичкој Југославији идеја потрошачког друштва зацарила се у Програму Савеза комуниста послије Седмог когреса у Љубљани 1958. године. Гле чуда, исте године у Опатији побјећује пјесма „Тата, купи ми ауто, бицикл и ромобил...“. Од тада, па до дана данашњег дана, купујемо ли купујемо ауто, бицикл и ромобил…, а не видимо да се вртимо укруг са све већим потребама и све мањим могућностима, док неки добрано зарађују на нама. Непрестано се тркамо са њиховим аутом, бициклом и ромобилом, а не схватамо да ми својом трком притишћемо њихову папучицу од гаса да нам још више измакну.
Шта се десило са оним постулатом, када говоримо о социјалној правди, да радници имају право на праведне плате које обезбјеђују пристојан животни стандард. Колико смо ми на овим просторима далеко од тога?
-Велики лужички Србин, мислилац Лајбниц, рекао је да је правда милосрђе мудраца. Данас нити имамо мудраца, нити милосрђа. Поимање правде на нашим просторима, и не само нашим, подсјећа на дијете које другару потанко објашњава колико је укусна чоколада, док у руци држи комадић у који овај чежњутиво гледа. Тако нама о животном стандарду причају неки док нам потанко објашњавају како им је било пријатно да скијају у Дубаију и Катару, усред пустиње у огромном тржном центру кроз који тече ријека, „јер способни људи од пустиње умију да направе скијалиште са ријеком“. Све би то било у реду, да исти ти нису од наших прелијепих скијалишта и ријека направили пустињу. И то је способност, за зло ваљда?!
Пензионерска примања остављају још мање простора за трошење, тако да овој популацији, док плате рачуне и купе лијекове, на располагању остане свота често недовољна и да се само прехране?
-Мајка ми је пензионер и прима пензију иза покојног оца који је четрдесет година радио и четири године провео у рову, уз ријечи ,,стварам државу за своју унучад!’’ Није се покајао за живота, ни мајка се не каје, ни ми, ни њихова унучад. Само смо упитани да ли је баш морало овако, и мора ли овако? Веле мудри да је Правда кардиолошки појам, најбоље се осјећа срцем. Нашем друштву треба детаљан кардиолошки преглед!
Све наведено резултира сталним и све већим одливом становништва са ових простора. Куда нас све то води и да ли се бар назире свјетло на крају тунела?
-Ови свана отворили су нам границе да побјегнемо из православља и да помажемо њиховим старим и немоћним. О нашим старим и немоћним не би да брину. Владиним новцем, преко невладиних организација, проводе пројекат симболичног назива – „Миграцијама до развоја“. Заборавили су ријеч „њиховог“ развоја. Ови наши, пак, изнутра, дувају ли дувају у истом смјеру, чак и јаче. Неко им је шапнуо да се конкуренција најлакше побјећује тако што се конкуренција уништи. Заборавише да им шапну да на пустој земљи ништа не ниче. А да ли има свјетла у овој тами? Наравно! Мрак је одсусутво свјетлости, њега има само кад свјетла нема. Зато засвијетлимо сопственим примјером, утрнимо ове свана и изнутра да не мраче и поново ће нићи наше цвијеће. Звучи као филозофирање, али есенција претходи егзистенцији. Очистимо прво себе, па око своје куће, на свом послу, у граду, па ће и у свему друштву и држави бити чистије. Барак Обама, између осталог, добио је изборе глумећи трудбеника заврнутих рукава на бијелој кошуљи. Не будимо глумци и статисти у сопственим животима, у сопственом граду, у својој држави.
Истински се потрудимо и мора бити боље.
Семберија инфо
Раст сиромаштва и неједнакости, нарочито у посљедњих неколико година, довео је до тога да све већи број грађана у Српској не може да приушти ни дио производа и услуга из минималне потрошачке корпе, која је знатно скупља од просјечне плате радника.Можемо ли онда у том котексту рећи, да радници живе од плате до плате или, заправо, само преживљавају?
-,,Предност нашег система је што нам је данас боље него сутра!“, био је политички афоризам из претходног система. Међутим, видимо да ове ријечи вриједе и данас. По свему судећи, проблем је у људима, не у систему. Нажалост, људи су кварљива роба – склона од свог сабрата себи да направе роба. Част изузецима! И не заваравајмо се, никакве правне санкције не могу то суштински исправити. Гријех се не лијечи санкцијом, гријех се лијечи врлином. Стога не треба очекивати од ситог да вјерује гладном, али не треба ни очајавати. Ове што мисле да су богати треба подсјетити да богатство и Богатство нису исто, да првим по правилу губе друго. А, док врлински не стасају треба их научити идеалу једнакости преко онога што им је најсветије. Кренути од прогресивних стопа код опорезивања, опорезивања екстрапрофита, утврђивања поријекла имовине, поништења незаконитих приватизација, кривичног гоњења за пореска кривична дјела посебно пореску утају, одузимања противправно стечене имовинске користи, утврђивања материјалне одговорности лица која су на раду или у вези са радом намјерно или из крајње непажње причинила штету трећем лицу итд. Мноштво је правних института који би смањили сиромаштво и неједнакост, само нико или мало ко хоће да их примијени. Чини ми се да су за то понајвише криви новопечени богаташи што купују политичке и правне одлуке, као и политичари и правници што им такве одлуке заједно са својом душом у потрошачкој корпи продају. Да више не би било тако, правнике и политичаре треба привољети/натјерати да зараде своју плату. Када би они почели Правду да читају као велико слово, супротно Вуку, свима би нам било боље.
Недавно је донесена одлука о повећању минималца у Српској. Одмах по доношењу те одлуке најављења су бројна поскупљена услуга, а свједоци смо и сталног раста цијена, посебно животних намирница. У којој мјери ће ово повећање минималне плате у Српској помоћи радницима са најнижим примањима и није ли то само кап воде у мору?
-Страх ме је и да изговорим јер је то клетва, али свакоме ко каже да је утврђивање најниже плате од 900 конвертибилних марака лоша одлука могао бих пожељети да са тим износом прехрани четворочлану породицу. Не могу да вјерујем да постоји неко ко мисли да је то превише. А да ли ће то утицати на раст цијена робе и услуга није питање за мене, него за инспекцијске и пореске органе. Још нису предати финансијски извјештаји за 2023. годину, али ако погледамо податке за 2022. годину видјећемо да је укупна добит (разлика прихода и расхода) свих привредних субјеката у Републици Српској била виша од двије и по милијарде конвертибилних марака. Нико ме не може увјерити да из тог износа није могуће без повећања цијена робе и услуга одвојити дио за повећање најниже плате за двадесетак хиљада радника који су на егзистенцијалном минимуму. Можда неки послодавци то нису у стању, али сигуран сам да су у мањини и да већина у ствари покушава остварити екстрапрофит на основу раста најниже плате, што мора бити спријечено мјерама пореских и инспекцијских органа.
Више од половине од укупног броја радника у РС зарађује знатно испод просјека, што значи да, кад дође вријеме опремања дјеце за школу, набавке огрева и слично, немају избора него да се задуже. Све чешће се дешава да се грађани у банкама задужују и да би вратили старе кредите, јер нису у стању да сервисирају рате од текућих примања. Да ли ће грађани, који су већ одавно у зачараном кругу задужености, ако се наставе овакве економске прилике, уопште имати могуђности да изађу из тог круга?
-Овдје су кључне ријечи „зачарани круг задужености“. Још као средњошколац питао сам се коме то ми као појединци, друштво и држава дугујемо и откуд финансијерима толики новац да га дају другоме. Након година и деценија упитаности схватио сам да је одговор баш у овим ријечима – „зачараност“, „круг“ и „дуг“. Већина нас је, просто, омађијана постулатима потрошачког друштва и не можемо да изађемо из тог зачараног круга и тонемо из једног дуга у други. Необично звучи, али у социјалистичкој Југославији идеја потрошачког друштва зацарила се у Програму Савеза комуниста послије Седмог когреса у Љубљани 1958. године. Гле чуда, исте године у Опатији побјећује пјесма „Тата, купи ми ауто, бицикл и ромобил...“. Од тада, па до дана данашњег дана, купујемо ли купујемо ауто, бицикл и ромобил…, а не видимо да се вртимо укруг са све већим потребама и све мањим могућностима, док неки добрано зарађују на нама. Непрестано се тркамо са њиховим аутом, бициклом и ромобилом, а не схватамо да ми својом трком притишћемо њихову папучицу од гаса да нам још више измакну.
Шта се десило са оним постулатом, када говоримо о социјалној правди, да радници имају право на праведне плате које обезбјеђују пристојан животни стандард. Колико смо ми на овим просторима далеко од тога?
-Велики лужички Србин, мислилац Лајбниц, рекао је да је правда милосрђе мудраца. Данас нити имамо мудраца, нити милосрђа. Поимање правде на нашим просторима, и не само нашим, подсјећа на дијете које другару потанко објашњава колико је укусна чоколада, док у руци држи комадић у који овај чежњутиво гледа. Тако нама о животном стандарду причају неки док нам потанко објашњавају како им је било пријатно да скијају у Дубаију и Катару, усред пустиње у огромном тржном центру кроз који тече ријека, „јер способни људи од пустиње умију да направе скијалиште са ријеком“. Све би то било у реду, да исти ти нису од наших прелијепих скијалишта и ријека направили пустињу. И то је способност, за зло ваљда?!
Пензионерска примања остављају још мање простора за трошење, тако да овој популацији, док плате рачуне и купе лијекове, на располагању остане свота често недовољна и да се само прехране?
-Мајка ми је пензионер и прима пензију иза покојног оца који је четрдесет година радио и четири године провео у рову, уз ријечи ,,стварам државу за своју унучад!’’ Није се покајао за живота, ни мајка се не каје, ни ми, ни њихова унучад. Само смо упитани да ли је баш морало овако, и мора ли овако? Веле мудри да је Правда кардиолошки појам, најбоље се осјећа срцем. Нашем друштву треба детаљан кардиолошки преглед!
Све наведено резултира сталним и све већим одливом становништва са ових простора. Куда нас све то води и да ли се бар назире свјетло на крају тунела?
-Ови свана отворили су нам границе да побјегнемо из православља и да помажемо њиховим старим и немоћним. О нашим старим и немоћним не би да брину. Владиним новцем, преко невладиних организација, проводе пројекат симболичног назива – „Миграцијама до развоја“. Заборавили су ријеч „њиховог“ развоја. Ови наши, пак, изнутра, дувају ли дувају у истом смјеру, чак и јаче. Неко им је шапнуо да се конкуренција најлакше побјећује тако што се конкуренција уништи. Заборавише да им шапну да на пустој земљи ништа не ниче. А да ли има свјетла у овој тами? Наравно! Мрак је одсусутво свјетлости, њега има само кад свјетла нема. Зато засвијетлимо сопственим примјером, утрнимо ове свана и изнутра да не мраче и поново ће нићи наше цвијеће. Звучи као филозофирање, али есенција претходи егзистенцији. Очистимо прво себе, па око своје куће, на свом послу, у граду, па ће и у свему друштву и држави бити чистије. Барак Обама, између осталог, добио је изборе глумећи трудбеника заврнутих рукава на бијелој кошуљи. Не будимо глумци и статисти у сопственим животима, у сопственом граду, у својој држави.
Истински се потрудимо и мора бити боље.
Семберија инфо
