МОНОГРАФИЈА О ИГОРУ ВУКУ ТОРБИЦИ: У СЛАВУ ЖИВОТА УМЈЕТНИКА ИЗУЗЕТНЕ ПОЗОРИШНЕ ПОЕТИКЕ
Постоји она чувена листа 505 придјева коју је Харвард радио, на којој видимо промјене у категоријама како су људи оцјењивали њихову важност. Похлепа је, рецимо, прије десетак година била на неком 300. мјесту, а данас је на 20, и то као нешто пожељно. Искреност је била међу првих десет, данас је иза 100. мјеста, ријечи су редитеља Игора Вука Торбице (1987‒2020), које се могу прочитати у управо објављеној монографији посвећеној овом прерано преминулом редитељу: „Глас врлине – Игор Вук Торбица”, чијом промоцијом је отворен Трг пјесника овогодишњег 35. „Града театра” у Будви, који је и објавио. Дјело ће током јесени бити представљено и у новосадском Српском народном позоришту.
Директан повод за овај издавачки подухват, како подвлачи Светлана Ивановић, уредница издања, јесте трагичан, болан и збуњујући, али је он направљен у славу живота и рада умјетника изузетне позоришне поетике и представља својеврсно свједочанство једног времена. Мало је позоришних визионара који су снагом талента и знања, интелигенције, посвећеног и поштеног рада тако суштински, а опет једноставно, откривали и трасирали нове правце позоришних поетика. Један од таквих, можда и једини у блиској прошлости, био је редитељ Игор Вук Торбица.
Када је, не тако давно, како наводи ауторка монографије„Глас врлине – Игор Вук Торбица”, фестивал „Град театар” отворен Игоровом представом „Разбијени крчаг”, многобројна публика истанчаног позоришног укуса већ тада је знала да присуствује ванредном естетском чину. Његове представе су нас подсјетиле да позориште прије свега треба да буде умјетност и креација игре, али и путоказ да се, како један аутор наводи, кроз позориште осјетимо интимније ангажовани животом.
Сарадња Игора Вука Торбице и „Града театра” из Будве резултирала је представом „Крваве свадбе” (рађеном у копродукцији са Српским народним позориштем из Новог Сада), суптилне, готово па лирске поетике, којом није доминирао само Лоркин заносни поетски глас већ и Торбичина раскошна редитељска имагинација.
Монографија доноси бројне интервјуе, приказе, критичке осврте, фотографије... Дјело обилује и освртима стручне јавности, који су у његовом случају по правилу одјекивали признањима и резултирали наградама.
Неки заједнички позоришни планови са Игором Вуком Торбицом, са жаљењем констатује Светлана Ивановић, међутим, остаће неостварени. Недостајаће и све оно што је имао у виду да својим читањем преточи у особени језик позоришне игре и на другим сценама. И да још једном уједини позоришне дјелатнике у својој јединственој умјетничкој визији.
Игор Вук Торбица рођен је 1987. године у Дрвару, дјетињство је провео у Ровињу, да би са представом „Бог масакра” дипломирао режију на Факултету драмских умјетности у Београду, у класи професорке Алисе Стојановић. Преминуо је у Ровињу 2020. године. За непуних осам година самосталног редитељског рада на сценама професионалних позоришта режирао је укупно 15 представа, за које је добио бројне награде. Нушићевог „Покојника” Игор Вук Торбица режирао је на трећој години студија на сцени ЈДП-а, следи Молијеров „Дон Жуан” (Народно позориште „Тоша Јовановић”, Зрењанин), затим Фон Клајстов „Разбијени крчаг” (ЈДП), па Толеров „Хинкеман” (ЗКМ). Нушићеву „Ожалошћену породицу” ради у Словенији, а Фон Хорватове „Приче из Бечке шуме” у Загребу. Још једном режира у Београду, Толстојево „Царство мрака” (Народно позориште Београд), слиједе режије Молијеровог „Мизантропа” (ХНК Ријека), Шекспировог „Тита Андроника” (ЗКМ).
Не би ваљало не поменути и награђиваног „Тартифа”, ауторски пројекат по мотивима истоимене Молијерове драме ( СНП Нови Сад и НП Сомбор). Анегдоту везану за ову представу управо на будванском Тргу пјесника испричала је глумица Хана Селимовић, Игорова животна сапутница:
– Поред свих магичних ствари, Игор је био и изузетно забавна особа. Није волио мистификацију било које врсте. Моја мама живи у Београду у згради која повремено има кућни савјет. И Игор је, једном приликом, на жалост или на срећу, присуствовао једном од тих састанака и био је до те мјере шокиран да тако мала заједница људи не може да уради нешто за сопствено опште добро. И тако је настао „Тартиф”. Кренули смо у рад на тој представи, почели смо импровизације из неких комшијских разговора управо због чињенице да та неколицина људи не може да дође до заједничког именитеља који би свима нама учинио да нам буде боље. У томе лежи, на неки начин, његово чуђење над свијетом, и у исто вријеме његово дубоко разумијевање свијета и људи.
Директан повод за овај издавачки подухват, како подвлачи Светлана Ивановић, уредница издања, јесте трагичан, болан и збуњујући, али је он направљен у славу живота и рада умјетника изузетне позоришне поетике и представља својеврсно свједочанство једног времена. Мало је позоришних визионара који су снагом талента и знања, интелигенције, посвећеног и поштеног рада тако суштински, а опет једноставно, откривали и трасирали нове правце позоришних поетика. Један од таквих, можда и једини у блиској прошлости, био је редитељ Игор Вук Торбица.
Када је, не тако давно, како наводи ауторка монографије„Глас врлине – Игор Вук Торбица”, фестивал „Град театар” отворен Игоровом представом „Разбијени крчаг”, многобројна публика истанчаног позоришног укуса већ тада је знала да присуствује ванредном естетском чину. Његове представе су нас подсјетиле да позориште прије свега треба да буде умјетност и креација игре, али и путоказ да се, како један аутор наводи, кроз позориште осјетимо интимније ангажовани животом.
Сарадња Игора Вука Торбице и „Града театра” из Будве резултирала је представом „Крваве свадбе” (рађеном у копродукцији са Српским народним позориштем из Новог Сада), суптилне, готово па лирске поетике, којом није доминирао само Лоркин заносни поетски глас већ и Торбичина раскошна редитељска имагинација.
Монографија доноси бројне интервјуе, приказе, критичке осврте, фотографије... Дјело обилује и освртима стручне јавности, који су у његовом случају по правилу одјекивали признањима и резултирали наградама.
Неки заједнички позоришни планови са Игором Вуком Торбицом, са жаљењем констатује Светлана Ивановић, међутим, остаће неостварени. Недостајаће и све оно што је имао у виду да својим читањем преточи у особени језик позоришне игре и на другим сценама. И да још једном уједини позоришне дјелатнике у својој јединственој умјетничкој визији.
Игор Вук Торбица рођен је 1987. године у Дрвару, дјетињство је провео у Ровињу, да би са представом „Бог масакра” дипломирао режију на Факултету драмских умјетности у Београду, у класи професорке Алисе Стојановић. Преминуо је у Ровињу 2020. године. За непуних осам година самосталног редитељског рада на сценама професионалних позоришта режирао је укупно 15 представа, за које је добио бројне награде. Нушићевог „Покојника” Игор Вук Торбица режирао је на трећој години студија на сцени ЈДП-а, следи Молијеров „Дон Жуан” (Народно позориште „Тоша Јовановић”, Зрењанин), затим Фон Клајстов „Разбијени крчаг” (ЈДП), па Толеров „Хинкеман” (ЗКМ). Нушићеву „Ожалошћену породицу” ради у Словенији, а Фон Хорватове „Приче из Бечке шуме” у Загребу. Још једном режира у Београду, Толстојево „Царство мрака” (Народно позориште Београд), слиједе режије Молијеровог „Мизантропа” (ХНК Ријека), Шекспировог „Тита Андроника” (ЗКМ).
Не би ваљало не поменути и награђиваног „Тартифа”, ауторски пројекат по мотивима истоимене Молијерове драме ( СНП Нови Сад и НП Сомбор). Анегдоту везану за ову представу управо на будванском Тргу пјесника испричала је глумица Хана Селимовић, Игорова животна сапутница:
– Поред свих магичних ствари, Игор је био и изузетно забавна особа. Није волио мистификацију било које врсте. Моја мама живи у Београду у згради која повремено има кућни савјет. И Игор је, једном приликом, на жалост или на срећу, присуствовао једном од тих састанака и био је до те мјере шокиран да тако мала заједница људи не може да уради нешто за сопствено опште добро. И тако је настао „Тартиф”. Кренули смо у рад на тој представи, почели смо импровизације из неких комшијских разговора управо због чињенице да та неколицина људи не може да дође до заједничког именитеља који би свима нама учинио да нам буде боље. У томе лежи, на неки начин, његово чуђење над свијетом, и у исто вријеме његово дубоко разумијевање свијета и људи.
