Кафа је, заправо, воће. Ако никад нисте уживо видјели грм кафе и бобице на њему, па, плод је, за наше услове, најсличнији трешњама или вишњама.

Ако случајно нисте знали, из само једне стабљике ове биљке је 1723. године, када је из Париза донесена на острво Мартиник, за нешто више од пола вијека изникло чак осам милиона грмова кафе!

Вјерујемо да о свом омиљеном напитку знате много важних података, о којима смо, уосталом, и сами писали у неким претходним текстовима, али донекле смо вам остали дужни неке занимљивости које се односе на кафу. Историја их је пуна, почевши од података када је и гдје отворен први угоститељски објекат у којем је служена искључиво кафа, преко тога када је све и због чега била забрањивана, па све до, рецимо, тога које су познате личности биле истински кафољупци.

Но, кренимо (неким нашим) редом.

Прва кафана (кафић) на свијету отворена је 1475. године у данашњем Истанбулу, што и не чуди, ако знамо да их Турци и данас називају „школе за мудре”. Прва пржионица кафе прорадила је, пак, у Загребу, 1892. године.
Међутим, када је 1652. године у Енглеској (у чијем се главном граду, Лондону, годину раније појавила прва реклама о кафи) отворена прва кафана, женска нога није смјела преко њеног прага, осим ако је дошљакиња била конобарица. Двадесет и двије године касније, тамо је покренута „Петиција жена против кафе“, јер су покушале увести забрану кафе мушкарцима млађим од 60 година, тврдећи да занемарују своје дужности и да су почели трачати више од припадница њежнијег пола. Наредне године је тамошњи краљ Чарлс ИИ чак забранио испијање кафе у баровима, јер је сматрао да су се људи тамо састајали како би ковали завјере против њега.

Ипак, када смо код жена, оне су у древној арапској култури могле затражити развод од мужа ако он није обезбјеђивао довољне количине кафе. Слично право и данас има жена у Саудијској Арабији и то ако јој муж не доноси свјежу кафу свако јутро, мада, с обзиром на ријеткост бракоразводних парница у овој земљи, све то се најчешће сведе само на постојећу клаузулу у закону.

Забиљежено је још неколико покушаја да се забрани конзумирање кафе; попут оног у Саудијској Арабији, 1511. године, када је „протјерана“ усљед страха да подстиче радикално размишљање, а све заправо из разлога што се тадашњи властодржац плашио да би разговори уз црни напитак могли ујединити његове противнике и коштати га власти.

Кафа је у Шведској била забрањена 1746. године, а данас крајње нестварно звучи „експримент“ који је тадашњи краљ Густав ИИИ спровео наредивши да од двојице браће близанаца осуђених на смрт један пије кафу, а други чај, док љекари прате колико ће шољица морати да попију док их то не усмрти. Све је окончано тако што су оба осуђеника наџивјели и краља и љекаре.

Ако је само једна стабиљка кафе била довољна за осам милиона нових, онда је само један гутљај кафе био довољан да увјери папу да се не ради о ђавољем пићу. Додуше, није познато који је папа био у питању – папа Клемент, Клемент ВИИ или Клемент ВИИИ, ни да ли је овај податак више од легенде, али ћемо вјеровати да у њему има бар зрно истине.

Иначе, први грм кафе, познат као „плементито дрво“ засађен у Француској је био онај у првој стакленој башти у Европи, чији је идејни творац био краљ Луј XИВ, који, међутим, није желио да у њој гаји цвијеће и украсно биље, већ управо кафа.

Кафа је позната и као прва прехрамбена намирница која је сушена замрзавањем, тако што је свјежа стављана у сушару, односно на екстремно ниске температуре. Тај процес је први пут примијењен током Другог свјетског рата.
Прије тога, Бразил није могао своје спортисте, 1932. године, послати на Олимпијске игре у Лос Анђелес, па су се они на такмичење упутили бродом пуним кафе, која је успут продавана. Поштанска маркица која је мирисала на кафу је такође имала „потпис“ Бразила, а издана је 2001. године.

Кад већ спомињемо мирис, важно је знати да кафа није истог укуса као мириса, зато што наша плуćа „бришу“ половину укуса. То, међутим, није сметало, рецимо, Оноре де Балзаку који је, наводно, дневно пио 50 шољица кафе како би остао будан и могао писати. Исти број шољица кафе дневно приписује се и француском филозофу Волтеру.
Чувени композитори Јохан Себастијан Бах и Лудвиг ван Бетовен су такође били кафољупци. Први је написао и „Кантату о кафи“, сатирично дјело које говори о жени која без кафе не може да живи, и која се и данас изводи, док је потоњи, наводно, за сваку шољу кафе користио исам бројао тачно 60 зрна.

Инстант кафа је откриће Џорџа Вашингтона, али не америчког предсједника, већ Белгијанца који је те 1906. године живио у Гватемали. Ако сте случајно на почетак претходне реченице реаговали узвиком, не дочекавши да вам кажемо о коме се заправо ради, онда треба и да знате да ћете, ако будете викали осам година, седам мјесеци и шест дана произвести довољно енергије за загријавање једне шоље кафе.

Не знамо да ли би вам на томе био захвалан ико од 25 милиона људи, колико их широм свијета данас запошљава индустрија кафе, али ви, у сваком случају, сада старим провјереним методама себи припремите шољу Елиxир кафе и уживајте у свим чарима зрна с педигреом.