Док је у народу познат као певач родољубивих песама, мало ко зна да је Баја Мали Книнџа љубитељ руске књижевности и поезије. Мирко Пајчин, што је његово право име, открио је да је у детињству обожавао да чита Јесењина и Пушкина.

Опсесија
 
- Био сам залуђен руском књижевношћу. Нарочито за песнике Сергеја Јесењина и Пушкина. То сам баш гутао. Свиђала ми се њихова метрика и како су писали више него што ми се свиђао Мајаковски. Мада сам читао и „Облак у панталонама“. После сам и прозу гутао, а волео сам Достојевског, Шолохова - „Тихог Дона“. Жеља ми је била, кад сам био мали, да посетим Рјазањску област, где је рођен Јесењин. Отприлике сам знао све те путиће о којима је он писао, тог млинара, возача кочија, да чујем прапорце на коњима. То ми је некако била опсесија, али после се то са животом и сазревањем изгубило - почео је певач у емисији Уроша Божића, па открио како је почео да се бави музиком.

- Стриц и стрина који су водили рачуна о мени, а били су на неким положајима, запослили су ме на Аеродрому Београд. Биле су тамо астрономске плате, могло је лепо да се живи од тога. Једне вечери је пријатељ добио сина, па смо славили у Сурчину, у чувеним рупама које је држао покојни Зоран Шијан. И сви су певали, кружио је микрофон. Када је дошао до мене, сви су се одушевили и рекли: „Ти одсад певаш овде, нећеш више на аеродром.“ То вече сам добио бакшиша као девет мојих астрономских плата у то време, па сам рекао себи да нећу више да идем на посао (смех) - присетио се Книнџа.

Поред озбиљне литературе коју је волео, многи ће се изненадити и када чују са ким се Баја дружио.

- Највећу подршку сам имао од покојног Рође Раичевића. Био ми је добар пријатељ, веровао је у оно што сам радио. Да није тако трагично завршио, велике бисмо песме направили. Песма „Растанак“, коју је он певао, ја сам направио, а када то кажем некоме, сви викну „немогуће“. После је и Цакана снимила ту песму. Писао сам и за Бору Дрљачу, Јандрино јато, Нина Решића, Наду Обрић. А највише сам се дружио са Бором Ђорђевићем, водили смо боемски живот на Ташу, ту су настале бројне песме које сам писао на салветама, столњацима, столовима. Бора је у мени видео себе, био сам бунтован, речит, писмен, драго му је било да има неког сличног уз себе - похвалио се он.

Два срца

Певач се присетио и детињства, па открио да од седме године нема један бубрег. - Због погрешне дијагнозе то се десило. Има сам два камена у бубрегу, што је данас рутинска ствар. Стицајем околности, атрофирао ми је бубрег, иструлио је и морали су да га одстране. У Сарајеву су ме оперисали и спасли ме. Функционишем тако од седме године, често у шали кажем да немам пола десне стране, али имам два срца - завршио је Баја Мали Книнџа.
Мало је познато да је Баја написао чувену песму „Плачи, мала, плачи“, коју је отпевао Бора Дрљача.

- Бора је донео песму на неки свој начин, никада ништа не би било од ње да ју је неко други отпевао. Нисам му наплатио песму, како могу то кад сам као клинац крао грамофоне да слушам његове песме - рекао је он, па открио како је настала песма. - Моју мајку су извели из аутобуса на Рачи, нису јој дали да пређе јер су мислили да је друге вере. Ја сам јој рекао да каже да је моја мајка и да ће да је пусте, а она каже: „Е, нећу!“ Ја јој онда кажем: „Плачи, мама, плачи, нека те на Рачи!“

(курир.рс)