Брке суче, косу оштри

Некада је добар косац на овим просторима много поштован, како на њиви и ливади, тако и у друштву, нарочито у периоду када је за обављање великих сезонских послова на селу било мало машина и прикључака.


Сада је права ријеткост у селима у окружењу видјети некога да ручном косом коси дјетелину или траву, а пшеницу поготово... Фотографија старине са ручном косом подсјећа на неко, већ лагано заборављено вријеме. Ручне косе у Семберији и на Мајевици увелико су заборављене, мобе изумрле... Нема косаца, нема мобе, нема пјесме... Умјесто косачке пјесме, куд год кренете, чују се  ,,тримери'' - косе модерног доба.

Већина младих никада није ни чула, а камоли видјела обавезан алат који је, готово сваки сеоски домаћин имао, како би отковао и наоштрио своју косу да буде, како су косци говорили ,,као љута гуја у трави''... Ријеч је о бабици, предмету који се стављао на земљу да би се на њему чаканцем, посебним малим чекићем, отковала коса. Када је коса откована, оштрица је дотјеривана белегијом, посебним каменом, који је стајао у посуди са водом – водјеру. Косац је водјер носио закачен за појас и кад год би осјетио да се коса иступила, наоштрио би је белегијом.


На неким мјестима, нарочито у брдовитим и за машине неприступачним предјелима, још увијек се трава ручно коси и организују мобе. На мобу дођу родбина, комшије, пријатељи, а свакако, пожељно је да су што бољи косци, јер добар косац злата вриједи.

У појединим дијеловима РС и БиХ, нпр. на Купресу, на Романији... још увијек се организују такмичења у косидби. Колико је на Купресу важан посао кошења траве и сакупљања сијена, говори и чињеница да је ,,Купрешка косидба'' уписана на Унескову Репрезентативну листу нематеријалне културне баштине човјечанства. Ова манифестација сваке године окупи велики број врхунских мајстора косаца, те много посматрача и навијача. Догађај је то о којем се данима прича и дуго памти.     
​       
Семберија инфо