Пише: Емир Гељо

У граду Манчестеру, Њу Хемшир, УСА, (New Hampshire) ничег енглеског, па ни америчког...

Тихи мали град, опасан ауто-путевима, као да само наслућује околно лудило индустријализације; живи свој нормалан живот, без великих амбиција, али и без већих стресова. Шароликост становништва подсјећа на понекад заборављену чињеницу да људи лако превазилазе међусобне расне, традицијске, па и економске разлике. Лакоћа комуникације, непосредност односа, међусобни респект, подсјећају на многе градове у Босни чију компактност и атмосферу нису успјели разорити ни недавни рат, ни имиграционе промјене становништва нити многи кабинетски пројекти чији је задатак био управо то: разбити толеранцију и међусобно поштовање међу становништвом.

Можда је то разлог што у овом граду мирно живи мања комуна људи из Босне и Херцеговине који су напустили своје домове, углавном послије ратних страхота, с надом обнављања растурених породица и живота... Благонаклоношћу тадашње америчке администрације, то им је и омогућено. Вриједним радом људи су брзо стали на ноге и својим способностима скренули пажњу на себе;.од занатских и угоститељских услуга до изложби умјетничког и стваралачког рада. Лако је уочити неисцрпну способност и вриједност тих људи.



На једној изложби уочио сам заиста бриљантан рад у бакру неког аутора из Бијељине. Палета дјела, од плошних радова иглом, дубоких рељефних форми, амбијенталних и просторних елемената (фонтане, орнаментика, кровови и фасаде), до луцидних скулптура, увјерила ме да се ради о аутентичном умјетнику необично широког дијапазона тема и преокупација. Покушао сам га наћи, али рекоше ми да је био само кратко на отворењу и отрчао у атеље.

Распитао сам се и сазнао понешто из биографије умјетника: Бего Сарачевић, рођен 1954. године у Бијељини. Завршио је лимарски занат. Радио на многим пословима, у приватном и друштвеном сектору, широм Југославије. Рат га је затекао у Бијељини, и ту је остао до краја рата, дијелећи са суграђанима зло и добро. Послије рата је одлучио промијенити животну средину и с породицом се населио у Манчестеру (САД). Занимљив детаљ из његове биографије: био је један од запаженијих глумаца позоришта Сцена у Бијељини. Помиње се и његова улога у чувеној представи "Босанска подвала".



Сазнао сам његов телефонски број и одлучио да му се јавим.

Викторијанска кућа на амерички начин - типично. Капија гвоздена, савршено дизајнирана и још боље израђена - тотално нетипично. Име улице и број одговарају: мора да сам на правој адреси. Куцам по металу - никога. Продрмам кваку - врата се отворе. Мало оклијевам, и уђем. Двориште поплочано, правилни геометријски облици. Одише свјежином шума разноликог цвијећа - отуд тај дивни мирис... Мали рибњак пун великих риба разних боја... изгледају сретно. Кавез огроман, птице лете у јатима - у кавезу... Необично! У дубини дворишта осмоугаони хладњак, газибо: Кров купастог облика покривен бакром, орнаментика - класични мотиви. Патина допуњује љепоту. Гарнитура за сједење подсјећа на мирис кафе…

- Тражите неког?

Жена у најбољим годинама... љепота не стари.

- Опростите, ушао сам јер су се врата сама отворила, па сам мислио да сте ви то електронски...
- Ма каква електроника, овдје су врата увијек отворена. Али, ипак, треба ли вам нешто?
- У ствари, ваљда нисам на кривој адреси, ја бих требао господина Бегу Сарачевића, умјетника у бакру.
- Адреса је добра.
- А Бего?
- У атеље, прођите крај газиба.



Врата су отворена: навикавам полако, што није лако у САД. Мала просторија претрпана чудним алаткама. Понеке препознајем. Лампе обасјавају неку необичну бакарну форму. Ролне црвенкастог лима, дрвене форме, прибор за топљење…

- Тачни сте! Наши увијек касне.
- Добар дан.
- Као да ће кишица... Са или без?
- Молим?
- .. .шећера?
- Молим?
- Мевлида, још једну кафу... шећер посебно!

И мушкарци, ваљда, имају најбоље године: око 60… Снажно тијело. Лице као извајано, коса сребрна. Подсјећа на некога кога волимо…

- У телефонском разговору нисте ми рекли како сте сазнали за мене?
- Видио сам неке ваше радове, а и звање "умјетник у раду са бакром"  које имате на Бекер Колеџу (Ворчестер, Масачусетс), довољан су разлог да се човјек заинтересује.

- Немојте да је то нешто попут "у посјети нашим у иностранству". За мене нема иностранства. Ја сам свугдје на свом. Ово је само различит дио моје планете, као и ваше, као и свих нас. То што нас политичари дијеле, називају онако и овако, иде само у њихове џепове, не у наше. Да не желите, можда, објавити негдје интервју са мном? Не волим...

- Не, али сте ми дали идеју. Како је то све почело?
- Шта?
- Па то са бакром.
-  Ух... Ваљда од почетка.
- Вашег?
- Не, свијета. Бакар је за мене као окамењена ватра, она Прометејева, па се, ето, играм ватром...
- Ова мала ремек дјела називате игром?
- А како бих? Можда "љубав у игри" или "игра у љубави". Док растемо, игра је начин спознаје, а касније је љубав. Као Бијељина: мали рај у залеђу чудесних вода у којем је све игра и љубав...
- Било некад!
- Било, и биће...
- Неаргументовано.
- Будућност има коријене у прошлости, али се њоме не гради. Нада је у образовању, респекту, повјерењу, раду...
- А љубав?
- У ватри окамењеној у бакру. Питате за мој почетак. У лимарској радњи великог бијељинског мајстора Хусе Трбића. Дјечак, враголан, љубопитљив, гледа из прикрајка како вјеште руке дају душу лиму…"Шта бленеш, уђи и помози!" И ушао сам… и још увијек сам, чини ми се, тамо. Хусе више нема, али док је нас, његових ученика, биће га.
- И шта је то толико заносно у лимарској радњи?
- Немамо ми толико времена да ја то све опишем. Али ево понешто: од лимарске галантерије, посуђа, па до бакарних кровова.
- Бакарних кровова?
- Да, црквених.
- Хусо... и црква?
- Не једна. Више од 200 цркава по цијелој земљи, оној нашој, уништеној.

- Дјечак из прикрајка на црквеном крову?

- Није било лако, занат тражи цијелог човјека, концентрацију, стрпљење, упорност и много енергије. И сад се као дијете радујем облицима и формама до којих успијем допријети. Напоран пут савлађивања вјештине постаје путоказ у свемогућност реализације, а то отвара видике, неке нове, понекад изненадне хоризонте. Хусо је знао да нас стимулише у раду и учењу. Вјештина његових руку била је толико инспиративна да и сад, док прилазим скулптури или слици коју радим, размишљам како би то мајстор Хусо. Освајање самопоуздања је, чини ми се, најтежи дио задатка, а мени се на самом почетку посрећило. Гледао сам мајстора како прави куглу, ону на којој стоји крст, од полулопти.

"Могу ли ја пробати?" "Пробај" И направио сам, веома брзо, куглу од сегмената. Спојеви су били невидљиви. Хусо је погледао, завртио куглу и рекао: "Иди сад кући па се одмори, ваља ти одсад правити кугле." Ту ноћ дуго нисам заспао - од среће...

А, ево и кафице. Ово је моја супруга Мевлида. Да није ње, ми данас не бисмо пили ову кафу. Спасила ме у рату. И многе друге... Али не бих о томе.

- Ми смо се већ срели у авлији. Господин је мислио да су врата даљински контролисана... Можда је боље да пијете кафу у газибу, свјежије је, а и како ћете озбиљно разговарати у овом хаосу?
- Госпођо, опростите, али морам признати, ја сам и дошао због овог хаоса.
- Без мене... а имам и посла. Знате како је кад стигне и други унук, па је ту и унука, ликовњак, на дједа. Уживајте у миру. А ако шта треба, викни, Бего. "Римоутеу контрол" је на располагању! Пријатно.

- Искрено честитам и желим вам свима пуно среће и радости.

Оде. Зачу се цвркут птица.

- Воле је! Увијек јој пјевају кад пролази испред кавеза. Кажете, волите овакав хаос. Откуд то?
- Инспиративан је, и као да крије неку одбјеглу тајну...
- Знам, вама новинарима ништа не промакне.
- Нисам новинар.
- Нисте новинар? Па чиме се бавите?
- Једном врстом ликовности... али гдје сте оно стали? Аха, кугла од сегмената на црквеном бакарном крову, кугла од бакра, а на њој бакарни крст.
- Често златна кугла за златним крстом. Кад смо мијењали кровове на црквама из турског вакта, у тим куглама смо обично налазили турски новчић и име аутора Турчина.
- Турски мајстори радили на црквама!?
- Не увијек, и не на свим. И тад је постојао бизнис!
- Није ли то ипак, окупаторска политика?
- Да, али базирана на респекту и мудрости. Ако желите бити успјешни с народом, не затежите превише. И најјачи каишеви пуцају од унутарњих сила. Да нису тако радили, ништа њихово се не би примило, а и сами видите колики су утицај њихова култура и традиција имале на нашу. Зато треба пажљиво и мудро с народом.

- Колико је тај утицај био видљив у вашем занату?
- Само фрагментарно. Мислим на елементе орнаментике који су се модификовали, како би данас рекли, "по моди". Црквена канонизација је успјела сачувати властити ауторитет. Погледајте само блиставу традицију и умјетност зидног сликарства, иконографије, као и умјетност витража. Много је тога из предотоманског периода, и нико то није ни такнуо. Сјећам се да сам, кад год ми је вријеме дозвољавало, стајао пред тим дјелима старих мајстора и замишљао како да их преточим у бакар. Библијски мотиви, фреске, у бакру... Океј, ништа ново, али импресивно.

- У вашем опусу нисам нашао ништа од ти скривених жеља - библијски мотиви у бакру.
- Има, итекако, али је то по кућама, скривено веловима приватности, а ја немам потребе да то јавно показујем. Неких се често сјетим, неке сам помало и заборавио, а неке ми једноставно недостају, као "Босанка са пладњем кафе" или "Дјевојка с лутњом". Сјећам се, у војсци сам 1974. радио с колегом "Косовку дјевојку". Сад је та слика у музеју у Приштини.

Знате, много тога и заборав уклони из видокруга. Вријеме и савремени критерији утичу на инспирацију, емоције, потребе, на сам живот. Савремена технологија се пријетећи обрушила на старе занате, па и ми морамо радити на адаптирању. У ствари, истина је да нам баш та технологија омогућује ефикасност и већи ниво артифицијелности, али је треба усвојити, па и награђивати. Ја немам никакав проблем у учењу нових метода рада. Чак ме то весели и интересује ме.

- Нешто попут кугле од сегмената...
- Да, управо то: хоћу да могу - па могу. Нема потребе више за сегментима, сад се то ради скоро из комада, као некад мајстор Хусо, али једноставније и брже. У недостатку времена мораш убрзати технологију, пооштрити властити креативни код, артифицијелност допунити прагматичношћу...

- И, као резултат имамо геометријски перфектно обликовану зидну фонтану, за коју могу рећи да је један од главних разлога што сам вас потражио.
- Не знам да ли је то резултат или посљедица, али сигуран сам да је само убоги покушај отварања једних од безбројних врата које воде неком од безбројних циљева медијалних могућности. Сви ти радови јесу завршени, али ипак су у суштини само почетни кораци ка несагледивом циљу - ослобађању ватре.

- Провели сте ме кроз првих пар врата: улазак у занат, црквени радови, бакарне слике... Која су сљедећа?
- Чини ми се да би то могле бити просторне интервенције бакром. Радо се сјетим шанка у једном бару у Бијељини, који стоји на шест лављих шапа. Многи су ме салијетали да и у њиховим локалима урадим слично, нудили су и добар хонорар, али то ме више није интересовало. Осјећао сам да је то само једна степеница савлађивања овог дивног заната, коју сам лако прошао, па идемо даље. Барељефни радови, дубоки рељеф, полако су истискивали плошни рад, и чинило ми се да ћу се изгубити у том тражењу, ни сам не знам шта...

У једном тренутку одлучио сам покушати и са другим металом, јер знао сам да ту постоји неки заједнички кључ за рад. Из тог периода памтим рад на прозору Титове виле Ловиште на Јелаху. Прозор је био од цинка, и ни сам не знам којим знањем сам успио реализовати тражени дизајн, али знам да смо га на крају залили Титовим вином. Након тога понудили су ми да водим лимарски посао у једној великој радњи у Вуковару. Животни услови, породица и економски разлози су превагнули: постао сам грађанин Вуковара. Био је то добар потез, јер сам кроз активности радње дошао у контакт с мени потпуно страним проблемима из струке које је ребало рјешавати. И сваки ријешени проблем значио је додатно зрно знања у овом послу. Замислите напрсло винско буре од бакра радијуса 7 м, висине 7 м. Дебљина бакра је била 25 мм, и то је требало заварити. Био је то прави занатски бисер...

То и слична искуства дали су ми неописиву сигурност у рјешавању сваког проблема, и почео сам слиједити властиту имагинацију, за коју моја жена вели да је тотално дивља. Једно од тог дивљања била је и та фонтана о којој говорите. У ствари, овај пут се ради о потпуно смиреној форми правилног геометризма, и једини просторни немир је та вода која прави пријатан шум. Можда сте видјели прототип у авлији изнад рибњака. Оригинал је у Бекер Колеџу, па ако нађете времена...

- Био сам, видио. Како је могуће да се након тог рада поново враћате форми на нивоу цитата? Ту су и фигуре, рекло би се сновиђења, рециклирање античких форми, поетични ликови, па и емотивно лирске асоцијације. Та шароликост израза не говори у прилог тези да сте нашли властити пут, иако је препознатљивост вашег рада уочљива.

- Хвала на комплименту. Та препознатљивост рада и није ништа друго сем стил. Има истине у вашем запажању; шароликост о којој говорите није посљедица лутања већ спознаје да сам си омогућио право на ону игру о којој смо говорили на почетку разговора. Дефинисане форме саме по себи не значе ограничење већ, чини ми се, могу служити и као мотив за одскок у неко друго, некомпатибилно духовно стање. Погледајте овај недовршени рад на столу: то је фрагмент фонтане, глава неког створења које од људског обличја прелази у нешто животињско, грозно, али нимало застрашујуће.

Не, ја се не бавим ни метафорама ни параболама. Ја смо слиједим облик који се сам развија у мојим рукама. А зашто је то тако - не знам, ваљда неко моје унутарње лудило које излази ван кроз моје прсте. И нека га! Сретан сам да то није увијек исти процес, јер су ти различити облици посљедица различитог духовног стања. И зато не кривим себе кад детаљ ручке с камене грчке вазе оживим у новом материјалу и, наравно, форми. Нисам сигуран да је то трагалаштво, али знам да је радост. Не ускраћујем си тражење, али у мом случају и оно се трансформисало у другу сферу, у егзактност у научном смислу. Баш размишљам како да објавим свој патент за спајање бакра без видљивог споја. 

Кад у Новом свијету стекнете 12-13 диплома, почнете и размишљати у складу с тим спознајама. Присјетите се и младалачких послова на којима сте расли и усавршавали се. Буде ми драго помислити да је мој рад у ГП Рад Бијељина на силосима у ствари развио моју геометријску сегментику, а што ми је на овом америчком тлу помогло да се упустим у израду прототипа система за геометријско мјерење. Умјетнички нагон и егзактност. То су два паралелна свијета која се савршено спајају ту, на овом радном столу, па настаје процес ослобађања духа, а ваљда и тијела.

- Све сте ово изговорили у даху. Учинило ми се да вас је повриједило моја опаска о рециклирању старих форми...
- Не, није ме повриједило, али ме разбудило. О томе никад нисам размишљао. Правац у којем иде мој рад је уистину мени непознат, али осјећам огромну ватру која је у мени и знам да ће једном букнути. Понекад се осјећам дјечаком у продавници играчака. Не знам на коју ћу страну, коју играчку да узмем, којом да се играм...

И зато бих волио играти се са свим истовремено. Проблематика реализације је у ствари, онај "прекидач" који ме пали. Не ради се ту само о умјетности. Рецимо, кућа мог сина је имала озбиљан проблем са узгоном подземних вода. Многи инжињери су од тога дигли руке, али тад је прорадио мој "прекидач" и ријешили смо проблем.

- Ипак, ви у глави имате врата, или пут којим ћете кренути. Шта би био сљедећи корак?
- Да пређемо у газибо... Добро каже Мевлида, у овом хаосу се не може ни кафа на миру попити.
- Можемо, па да и ја лагано кренем. Изгледа да ће пасти.
- Молим?
- ... кишица... хировито љето...
- У ствари, ми се у брзини нисмо ни упознали. Како вам је име?
- Емир Гељо.
- Али то је дјевојачко презиме моје жене!
- Знам, али то је нека друга прича...

Ослобођење

Емир Гељо је рођен у Сарајеву 1949. године гдје је дипломирао архитектуру и гдје се почео бавити театром. Дуги низ година радио је као позоришни, телевизијски и филмски сценограф, костимограф и режисер на просторима бивше Југославије. Доласком у Канаду наставља успјешну каријеру у позоришту, филму и телевизији. Пише драме, комедије и филмске сценарије.