Војска је институација у коју грађани БиХ и даље имају највеће повјерење, а све је већи број и оних којима није чудно да виде жену у војној униформи, за шта су се и оне саме избориле, својом упорношћу,радом и максималним залагањем, кажу Наташа Станишић и Бојана Гламочак – даме у војној униформи које су спремне за све врсте изазова

Ове храбре жене, са којима смо разговарали у Касарни ,,Војвода Степа Степан овић“ у Бијељини,  кажу да су способне да стоје раме уз раме са му­шким колегама и обављају своје радне задатке, служећи свом народу и држави.
​
Свој позив Наташа и Бојана описују као захтјеван, али и лијеп, те истичу, да имати могућност да помогнете неком и да служите свом народу и својој земљи представља велику част, али и одговорност.

-Много нам је значило када је женама у БиХ дозвољено да ступе у Оружане снаге. Сам војнички позив је посебан. Војска има своје чари, пружа нам могућност да се усавршавамо у различитим сегментима – као личности, да ојачамо, али и да стекнемо нова сазнања. Стално су ту курсеви и семинари, који се односе на саму војску, али и на познавање језика и стицање сазнања и у другим областима“, каже Наташа Станишић, која  је подофицир водник Оружаних снага Трећег пјешадијског батаљона.

Наташа, која се бави свим стату­сним питањима припадника ба­таљона, каже да је и у младости исказивала велико интересовање али и љубав према војном позиву, те да је често гледајући филмове и слушајући интервјуе са припадницама оружаних снага маштала како ће и она једног дана да обуче војну униформу.

-Одувијек сам вољела војску. Ипак, војни позив је посебан, јер нам пружа могућност да служимо својој држави, свом народу. То је за мене велика част.  Када смо за вријеме поп­лава 2010. и 2014. године помагали грађанима, јасно смо видјели колико они воле војску, колико јој вјерују. Нашем народу војска много значи, али и војсци народ“, истиче с поносом Наташа.

Сличног раз­мишљања је и Бојана, која je у Првој пјешадијској чети, вод борбене подршке.

-Одувијек сам вољела војне филмове и униформу. Било која униформа, али највише су ме привлачиле маслинасто зелене, војне и морнаричке, бијеле. Увијек сам маштала да ћу и ја једном да обучем униформу. Вољела сам и наоружање, и дан - данас га волим, неко сам ко је одличан у гађању. Једноставно, во­љела сам, жељела сам и увијек сам слушала приче – војска вас или ојача или убије. Ево, већ седам година сам у војсци. Сада већ могу да кажемда сам на многим стварима захвална овом позиву, много ме је ојачао и промијенио набоље“, истиче Бојана, која је, иначе, оператор за радио комуникације, а  ускоро ће прећи на мјесто нишанџије ручног ракетног бацача.

Када је ријеч о подршци нај­милијих и породице, Бојана и Наташа кажу да је постојало потпуно разумијевање најближих за њихов избор.

- Имала сам апсолутну по­дршку породице и заиста нису имали ништа против мог избора. Напротив, били су јако поносни на мој избор, а и дан - данас осјећају понос што им кћерка јединица носи униформу“, задовољно коментарише Наташа Станишић.

Бојана, с друге стране, има старијег брата и обоје су се пријавили за војску.

-Родитељи су имали дозу резерве када је у био у питању мој избор, јер су се плашили како ћу се снаћи и да ли ћу успјети да издржим све то што војска носи са собом. Заиста јесте захтјеван позив, и психички и физички. Али ето, ја сам успјела, а брат, нажалост, није“, каже Бојана и истиче да су сада сви поносни на њу - родитељи, муж, који је такође војник, као и њена дјеца.

Тако је са њиховим најближим, а шта је са мушким колегама и како они реагују на њих.

-Равноправност је у војсци на првом мјесту, с тим да је њихово џентлменство неупитно“, каже, кроз осмјех, Наташа, док Бојана до­даје да није баш једноставно када жена ради у области која се још увијек сматра мушком.
 

Војска је институација у коју грађани БиХ и даље имају највеће повјерење, а све је већи број и оних којима није чудно да виде жену у војној униформи, за шта су се и оне саме избориле, својом упорношћу,радом и максималним залагањем, кажу Наташа Станишић и Бојана Гламочак – даме у војној униформи које су спремне за све врсте изазова.

-Искрена да будем, кад жена жели да се петља у мушке послове то се увијек гледа подозриво. Али, жене су показале да могу. Немамо проблема, сви нас поштују. Они увијек могу да се ослоне на нас, али и ми на њих, тај људски приступ је најбитнији, уосталом као и у свим стварима у животу“, истиче Бојана.

Када је ријеч о степену захтјевности војног позива, Бојана и Наташа се не слажу потпуно у оцјени. Бојана каже да је војска јако захтјевна, поготово психички.

- Имам двоје јако мале дјеца, вјерујте ми, више времена проводим са колегама него са породицом. Такав је посао, никада не знамо гдје ће да нас пошаљу са службом, гдје ћемо ићи на терен, а ту су и дежурства, вјежбе, обуке, провјере. Све је то  јако захтјевно. Чињеница јесте да увијек мора нешто да трпи“, каже Бојана и напомиње да, ипак, ко жели, хоће и воли војску, може да усклади све обавезе.

С друге стране, Наташа твр­ди да се војни позив не разликује много од цивилних служби, када је ријеч о степену захтјевности.

- Сваки посао захтјева одрицања, па тако и наш војнички. Не разликује се то много од цивилних служби, чак нап­ро­тив, војска има својих предности. Код нас је фиксно радно вријеме, осмочасовно, а постоје предузећа у којима се ради и по дванаест часова“, истиче Наташа, која обавља административни посао и њене обавезе су у вези са статусним питањима припадника Трећег батаљона, од плате до осталих захтјева.

Бојанин дан, с друге стране, изг­леда другачије, а све зависи од плана дневног ангажовања.

-Дан ми углавном почиње смотром, а послије тога је подјела задатака по водовима. Од плана дневног ангажовања зависи шта тај дан радимо. Некада можемо да будемо на терену цијели дан,у оквиру касарне, некада нас знају послати на друге локације. Некада имамо периодични преглед наоружања, када се подсјећамо склапања, расклапања пушке, митраљеза, пиштоља. Сваки дан је различит. Ту је и физичка провјера, некада квалифика­ционо гађање, у суштини разнолике су обавезе“, покушава Бојана да нам приближи свој посао.
Управо због природе војног позива, који многи дожив­љавају као јако захтјеван и одговоран, а који изискује и физички и психички изузетно јаке особе, спремне да рукују наоружањем, да поднесу разна тестирања и изазове, грађани знају често да се изненаде када виде жену у униформи.

- Било је предрасуда и чудних погледа, каои питања зашто војска, да ли жена мо­же то да изнесе. Већ сада је ситуација другачија и чини ми се да наша друштвена заједница у том погледу напредује. Прихваћене јесмо, с тим да ће увијек  бити и оних који ће сумњати у наше способнос­ти.  Али, могу са поносом да истакнем, ми смо показале колико вриједимо. Када су биле поплаве,и жене су пружале помоћ. Учествујемо и у мировним мисијама, а ту су и сталне провјере, контроле. Очигледно да задовољавамо критеријуме, јер да није тако не би биле ту гдје јесмо“, истиче поносно Бојана и додаје да жене у војсци сасвим сигурно могу да стану раме уз раме са својим мушким колегама.

Ипак, напомињу ове даме у војним униформама, оне су као и све друге жене, без обзира на природу посла којим се баве, те тако често воле да своје војничке чизме замијене штиклама, а униформе лијепом  хаљином.

- Послије радног времена волимо да обујемо штикле. Додуше, мало смо навикле на равну обућу, али штикле и даље волимо“, кажекроз осмјех Наташа, са којом је потпуно сагласна њена колегиница.

За крај разговора, обје су по­жељеле да се обрате нашим читаоцима, нарочито читатељкама које воле војску и привлачи их тај позив.

Љубав према војсци је на пр­вом мјесту, затим спремност - физичка и психичка, каже Наташа, а Бојана додаје да је, осим љубави према војном позиву, јако значајно и да особа зна шта све војска носи са собом.

-Ако посједујете искрену жељу и ако волите своју земљу и свој народ, све је лако, поручују ове младе даме.

АРХИВА СЕМБЕРСКИХ НОВИНА