Идеја о повећању стопе ПДВ и смањењу директних пореза и доприноса на плате у пракси ће, условно речено, функционисати, али то не значи нужно и да је добра идеја за грађане у БиХ, оцјењује у интервјуу за Српскаинфо Марко Ђого, професор на Економском факултету Пале.

Он каже да искуства из других земаља региона показују да ћемо, ако се спроведе ова реформа, имати пуније државне буџете, те да ће доћи до убрзања изградње ауто-путева.

– То звучи сјајно, али искуства тих других земаља такође показују и наличије ове политике. То наличије је да грађани тих земаља не живе данас пуно боље него раније. Поставља се питање, ако су већ буџети пунији и ако се инфаструктура убрзано модернизује, зашто је то тако!? Па једноставно, логика предложене реформе је да учини да грађани раде више, а троше мање. У условима када се сви слажемо да живимо изнад својих могућности и да трошимо од будућих генерација, то можда и није тако лоше. Ипак, носиоци власти у БиХ требало би да информишу грађане о каквим политикама се ради – сматра Ђого.

Босна и Херцеговина је можда једина земља у Европи која има само једну стопу ПДВ. Све иницијативе о увођењу више стопа су одбачене под изговором да су непроводиве. Какво је Ваше мишљење?

Што се тиче једне или више стопа, моје је разумијевање да је то, у принципу више социјално него економско питање. Одговоре на социјална питања треба да дају они које грађани изаберу. А грађани треба да прате шта раде њихови изабрани представници. Може се евентуално расправљати о томе како би било ефикасније да се води та социјална политка. Преко диференциранијх стопа ПДВ-а или дознакама из социјалних фондова, као што је то сада случај. Моје је размишљање да би било боље да се води преко диференцираних стопа ПДВ-а, јер је тако мање администратирања. Ипак, грађани би требало да знају и да, ако дође до диференцирања стопа, треба да очекују да им нека социјална права која сада конзумирају буду умањена.

Посматрајући статистичке податке, животни стандард грађана у БиХ расте из годину у годину, али је у поређењу са стандардом земаља ЕУ, али и региона, у значајном заостатку. Због чега споро напредујемо?

У Удружењу економиста Републике Српске смо почетком прошле године радили једну анализу о економским кретањима у Републици Српској за период 2007-2017. Између осталог, анализирали смо раст БДП-а по глави становника, будући да је то основни показатељ нивоа развијености у свим међународним компарацијама. Резултат до којег смо дошли је да је раст БДП-а пер цапита 49,75 одсто посљедица пада броја становника, 43 одсто се ради о реалном расту економије и 7,25 одсто је посљедица инфлације. Такав раст БДП-а је, слободно се може рећи, “Пирова побједа”.

Једно друго истраживање, на којем сам радио за Савез синдиката, показује да су плате у Републици Српској у односу на плате у Њемачкој, узимајући у обзир и куповну моћ новца, биле веће 2013. него 2018. Поставља се онда питање да ли животни стандард у Републици Српској заиста расте? У апсолутним вриједностима – да. Међутим, у економији је све релативно – у поређењу са другима. Ту се тај раст баш и не види. Зашто је то тако? Привредни раст, бар у теорији, једноставно је објаснити. До њега долази када убацујете све више ресурса у функцију и када их користите продуктивно. Дакле, питање је зашто ми своје ресурсе не користимо довољно. Могло би се расправљати о детаљима, али у најкраћем, код нас су приведни ресурси заробљени лошим системом. Сваки систем постоји јер постоји група људи, класичари и марксисти су их звали класом, која има користи од тога.

Може ли се то промијенити и како?

Нажалост, једино рјешење које тренутно видим је приближавање ЕУ. Многе праксе које код нас постоје и које се директно одражавају у узурпацији или расипању ресурса су неспојиве са тековинама ЕУ. При томе треба разликовати тековине ЕУ од политиканства, којем су често склони и сами политичари који представљају ЕУ. Дакле, угледати се на оно што они раде код себе, а не на оно што нама препоручују. Срећа по нас да су критеријуми за прикључење ЕУ тако подешени да теже уједначавању пракси. И не треба тражити “пречице” ка ЕУ. Што будемо спремнији да се прикључимо том друштву то ће нам сам чин уласка мање значити.

Ако имамо у виду да нам најквалитетнији кадар одлази, да већ дуже вријеме имамо негативан природан прираштај, а уз све слабости система, каква нас будућност у наредних 20 година чека?

Чини ми се да наша будућност још није дефинитивно одлучена, мада је све изгледније да се одричемо амбиција о нарочито свијетлој будућности и да се крећемо ка сценарију европске периферије која формално може, а и не мора, бити члан ЕУ. Оне периферије која ће наћи своје мјесто тако што ће извозити сировине и, још важније, људе, а увозити све остало. Гдје ће плате трајно бити далеко ниже него у ЕУ. За свјетлију будућност би нам требале политике које ће тежити ка стварању услова за извоз софистициранијих производа и услуга. Оне политике које се заснивају на освајању нових технологија, нових страних тржишта, вјештина, све то у условима отворене економије. Такве политике се не назиру у БиХ, осим можда једним дијелом у облику подстицаја за развој ИТ сектора, а и та је подршка, узгред речено, на нивоу статистичке грешке. Дакле, пресуда је негативна. Идемо ка сценарију далеке европске периферије, што је ипак боље од периферије још назаднијих система.

“Ово друштво је уложило у мене, ред је да му узвратим”

Цијењен сте члан академске заједнице, млад човјек који има породицу и живи у Републици Српској. Да ли себе и своју породицу видите у РС заувијек?

Не бих желио да будем препотентан, али то је питање са којим се свакодневно сусрећем. Међутим, за мене би напуштање Републике Српске било једнако личном поразу. Дизање руку од друштва у којем сам рођен и које је обликовало мој идентитет. Осим тога, мени је ово друштво пружило неке шансе. Као студент сам имао стипендију Министарства образовања, а касније и Фондације др Милан Јелић. Као студент генерације сам остао да радим на факултету неколико мјесеци по дипломирању. Као млад човјек који је тек ступио у брак добио сам прилику да купим стан по повољним условима уз помоћ кредита ИРБ-а. Дакле, ово друштво је инвестирало у мене и сматрам да је ред да му, у складу са својим могућностима, узвратим. С друге стране, сасвим је изгледно да би одласком у иностранство животни стандард моје породице значајно порастао. Ипак, узимајући у обзир све што сам претходно поменуо, напуштање ми дјелује помало непоштено. Међутим, сасвим разумијем људе којима ово друштво није пружило никакву шансу због чега су приморани да га напусте.
 
(српскаинфо.цом)