У Матичну књигу рођених, у првих десет мјесеци ове године било је 1.158  уписа, од чега је 878 рођених на подручју

града, а 280, преписи су из иностранства’’, потврђено је за ,,Семберске новине’’ у Одсјеку за матичне послове.
Према ријечима шефице овог Одсјека Драгане Љубојевић, број новорођених у првих десет мјесеци ове године, отприлике је исти као и за првих десет мјесеци прошле године.

-Број од 280 преписа значи да су бебе рођене у иностранству, али су по пребивалишту једног или оба родитеља уписани у Матичну књигу рођених, која се води за матично подручје Бијељина, како би се могао регулисати пасош за новорођену дјецу у иностранству“, појаснила је Љубојевићева и додала да је ријеч о дјеци која неће живјети на овом подручју.

-Из године у годину имамо све више преписа, а то је посебно примјетно у протеклих неколико година, што сматрам поражавајућим податком, посебно кад знамо да је све мање првачића у школским клупама у Семберији, а посебно у сеоским срединама”, рекла је Љубојевићева.

Заиста, кад говоримо или читамо о подацима који се односе на број рођених или умрлих, најчешће то посматрамо као бројке или правимо поређења са претходним годинама. Уколико се наведе податак да је нпр. у једној години рођено мање беба у односу на претходне двије или три године, најчешће се „узбурка“ јавност, политичари „узнемире“ због, како имају обичај рећи, „поражавајућих података и да се системски мора рјешавати проблем „бијеле куге“.

Дебате, округли столови, урадићемо ово, урадићемо оно, а на крају све остане на сличним бројкама и неиспуњеним обећањима. Умјесто искорака напријед, примјетније је кретање уназад по питању наталитета. Једини искорак који је веома примјетан је одлазак младих са, „како то волимо рећи“ вијековних огњишта. Одлазе и млади и они мало старији, јер чекајући да са згаришта њихових вијековних огњишта поново никну производни погони, чекајући да добију шансу да раде и живе од свог рада, да формирају породице и уписују дјецу у школе, губе вољу да надниче, да мољакају за било какав посао, губе вољу да чекају воз који неће, још ко зна колико дуго доћи. Крећу се у сусрет неизвјесном и одлазе на туђа огњишта како би покушали да свију своја огњишта и оснују породице, да живе у државама гдје ће радити и за свој рад бити плаћени, да не морају у случају болести, помоћ тражити путем СМС порука. Старији који остају овдје, у највећем броју се боре за пуко преживљавање, а радост им повремено измами вијест да је нпр. у једном дану рођено неколико беба. Обрадују се и кад прочитају или чују да је у матичне књиге уписано више од 1.000 беба за неколико мјесеци, а онда услиједи хладан туш. Да, уписано је више од 1.000, али скоро трећина од овог броја неће сједити у школским клупама у мјестима вијековних огњишта њихових родитеља, јер они су рођени у неким другим земљама. Тјешимо једни друге да ће, ипак, бити боље, да ће се промијенити ситуација, да ће се дјеца рађати, фабрике радити, да ће „систем“ функционисати у корист грађана, толико се тјешимо да се на крају убиједимо да је то само питање дана. А да ли је? До кога је? Колико смо и сами криви за ово што нам се дешава на нашим вијековним огњиштима?
 
 Умјесто да дјеца која су уписана у матичне књиге рођених и дјеца чији су преписи о рођењу у истим књигама, заједно иду у школе, ми се бавимо статистиком, чекамо и питамо. До кога ли је? По свему судећи до свих нас.
 
Оно што је, такође, све уочљивије је чињеница да су и књиге умрлих све шокантније. Наш народ има обичај рећи, „нек’ иде по реду“, али ред је и по том питању промијењен. У Одсјеку за матичне послове кажу да је у првих десет мјесеци ове године у књигу умрлих уписано 990 грађана.
 
-Према подацима из књиге умрлих, највише је умрлих у средњој животној доби (од 1950. до 1960. годишта), и то велики број њих од најтежих обољења. Нажалост, имамо и умрлих који су још млађих годишта, а узроци смрти су најчешће због саобраћајних несрећа или срчаног удара”, рекла је за ,,Семберске новине’’ шефице Одсјека Драгана Љубојевић

портал Семберија инфо (О.Стјепановић)