Турски и српски редитељ Сали С. Саллини  своја умјетничка остварења стварао је инспирисан наслеђем балкана, али и приликама у којима је растао.

Севдалинка, роцк, тамбурица и труба. У игри асоцијације и потрагом за коначним рјешењем неко би рекао да нема јасне нити која би могла повезати ове појмове. Познаваоци седме умјетности наслућују да је тачка сусрета, наизглед опозитних жанрова, турски и српски редитељ Сали С. Саллини. Своја умјетничка остварења Саллини је стварао инспирисан наслеђем Балкана, али и приликама у којима је растао. Животни пут га је водио од Сјеверне Македоније, преко Србије, Босне и Херцеговине до Турске и града Измира у којем живи и ствара скоро три деценије.

Аутор је документарних филмова: ”Севдалинка: Алхемија душе”, ”Дрмај трубом: филм који не жели да буде документарац” и ”Тамбурица-Тхе соунд оф а Ландсцапе”. Професор је на Факултету умјетности Универзитета ”Докуз Ејлул” и оснивач Балкан Панорама Филм Фестивала.

У паузи снимања новог филма у Београду, разговарали смо о његовом умјетничком ангажману, будућим пројектима, али и путу који је прешао од прве улоге у аматерском позоришту до редитељске палице.

• Познати сте по документарним филмовима о наслеђу народа Балкана. Колико људи ван ових простора на прави начин осјећају севдалинку, звук трубе и тамбурице?

Искуство са филмом ”Севдалинка: Алхемија душе” ми је било и потресно. Послије једне пројекције у Турској, пришао ми је старији човек и рекао да је плакао, јер је те вечери сазнао да је њему, када је био мали, бака пјевала севдалинке. А када је ријеч о филму о трубама, публика ми је прилазила да пита гдје се налази Драгачево, како да дођу тамо. Мислим да људи схватају шта ми на овим просторима стварамо и виде у томе квалитет. Никада нисам добио лошу реакцију.

• Да ли смо одговорни према нематеријалном благу које имамо?

”Ако једном народу одузмете музику, ви сте га уништили.”, рекао је један кинески мислилац. То је тачно. Као да сте га са земље склонили. Битно је да је човјек отворен ка свијету, а сада када нас бомбарудују разним информацијама, битно је да чуваш оно што је твоје, али да то не буди у теби националистичке претензије, већ напротив као разуман човјек да знаш да имаш нешто добро и лијепо.

Никада нисам прекинуо контакт са овим просторима, иако 27 година живим у Турској. Доживио сам то као неко наследство које сам добио и о којем морам да проговорим. Као када виноград наследите од оца, а ви га никада нисте обрађивали. Или ћеш да продаш земљиште, или ћеш да покушаш да научиш како се узгаја грожђе. Моја прича је везана за то. Хтио сам да оставим нешто. Са правом могу да кажем да сам оставио три филма наредним генерацијама. Мислим да сам успио на оригиналан начин да испричам причу. Филм о севдалинци је сниман у Босни и у Србији. Зашто? Севдалинка је из Босне, њу је створила та затворена башта и љубави које су се догађале на фантастичне, бајковите начине. Када она изађе из те баште, сви је заволе. Прешла је границе. Видио сам да севдалинка значи многим људима у Србији. Народни пјевач Мирослав Илић ми је причао како је њему мајка у срцу Шумадије, пуштала севдалинку. То сам покушао да пренесем.

• А ипак је филм ”Севдалинка: Алхемија душе” посвећен Џонију Штулићу. Због чега?

Џони је љубитељ севдалинке. Један је од највећих у роцк и алтернативној музици, а да је то конкретно рекао. Чак се и његов бенд зове ”Азра”, због чувене севдалинке. То је култни и најбитнији бенд за мене, не само због музике, колико због текстова и инфомарција које су они носили. Иако се моја Балканска трилогија састоји од филмова о севдалинки, труби и тамбури, ту врсту музике никада нисам слушао, али сам као професионалац искористио то као предност. Покушао сам да сазнам шта се ту људима допада, о чему се ту прича, шта желе да пренесу. Као неко ко више слуша роцк, била ми је добра идеја да филм посветим Штулићу.
 

• Имали сте и свој бенд?

Бенд у којем сам свирао звао се ”Дежа ви”. Свирао сам бубњеве. Тада није било лако доћи до инструмента и у оквиру Дома револуције смо вјежбали. Са другом из Сарајева сам одлучио да направим озбиљан бенд и купио сам свој инструмент, а онда је почео распад земље и продао сам бубњеве. То је један од ријетких дана када сам плакао. Продао сам их, јер нисам могао да их однесем у Гостивар, у Македонију, где смо се одселили.
 

• Дио младости сте провели у Пријепољу, вароши у Србији. Ту сте направили и прве умјетничке кораке. Каква сјећања вас вежу за те дане?

Споменућу мог разредног старијешину из средње школе, Љубомира Шуљагића. То је моменат који је обиљежио цио мој живот. Предавао је књижевност и били су му потребни глумци за аматерско позориште. Нико се није јавио осим мене. Подигао сам обје руке. Он ме је питао какве везе имам са позориштем, то му је било изненађење. Прву представу, у којој сам играо, режирао је Братислав Младеновић. Ову причу сте чули милион пута, али стварна је. Позориште је као вирус који можеш да контролишеш у тијелу, неће те убити, али не излази из тебе. А не можеш ни ти њега да убијеш. То се мени десило. Ово први пут јавно причам… Имао сам феноменалне резултате у атлетици и Црвена звезда је била заинтересована за мене. Све је било веома озбиљно. Али када сам ушао у позориште, није ме занимала ни атлетика, ни фудбал. Све је било заборављено. Некада сам по два сата раније долазио на пробу. Имали смо велику сцену и атмосфера је била одлична. Стари глумци су нас добро прихватили. Сјећам се да су учитељ кога смо звали Уча и тетка Павка, стари глумци, у крилу држали једног дјечака, малог глумца, на проби која је била у три сата после поноћи. Када треба да изађе на сцену, они га пробуде. Када доживиш такве ствари, наравно да ћеш да се заљубиш у позориште. Пријепоље је за мене био мали универзум у којем је постојало све што ми је потребно за живот. Имали смо велике успјехе. Они су нашу машту поспјешивали. А највећа прича у цијелој бившој Југославији је свакако Владе Дивац. Тај град је оставио вјечан траг на мене. Нисам рођен ту, али себе доживљавам као Пријепољца. Када год могу одем тамо, макар на дан, само да се прошетам мојим улицама.
 

• Иако вам је глума била важна, ипак сте уписали режију.

Одлучио сам да упишем режију у Сарајеву. Те године је почео рат и вратио сам се у Македонију. Потом сам отишао у Њемачку. Послије неколико година, уписао сам факултет у Измиру. Мој матерњи језик је турски, у кући смо га стално причали, али је био лош за стандард који је захтијевало високо образовање. Морао сам да идем на курс. Био сам у групи са Русима, значи да сам баш лоше говорио. Убрзо сам све савладао, дипломирао, магистрирао, докторирао и сада сам професор.
 

• Шта као професор прво кажете својој класи?

Студентима са режије кажем да буду искрени, али да та искреност није обична, већ она болна, најтајнија. Ствари које ни најближем не могу да кажу, морају кроз филм да дијеле са својом публиком. Да причају приче које су органски везане за њих.

Основали сте Балкан панорама филм фестивал. Шта је била иницијална идеја за оснивање фестивала и каква је сарадња у области културе између Турске и југозападног Балкана?

Недостајао је фестивал који је заокружен тим географском простором. Добили смо позитивне коментаре. Ове године ту су и Италија и Аустрија.  Људи са ових простора морају да се међусобно подржавају и удружују. Онда у свијету себи можемо да створимо неко мјесто. Мој фестивал је показатељ тога. Сарадња у области културе и умјетности је недовољна. Ту помаже упознавање друштва, када људи схвате колико су слични.
 

• Тренутно сте у Београду. Да ли снимате нови филм?

Прошле године сам почео снимање фима чији је радни наслов ”Марсхалл ис Деад ор Хоw Роцк ‘н’ Ролл Киллед Yугославиа”. То је дугометражни документарни филм о популарној култури, али посебно о роцк музици и како се она перципирала у доба бивше Југиславије, посебно у периоду маршала Тита. Процес снимања филма је на половини, још мало ћу снимати у Србији, а потом у Хрватској, Словенији, Босни и Македонији. Саговорници су ми музичари и роцк новинари који су обиљежили музику тог доба. Жика Јелић, Горан Бреговић, Др. Неле Карајлић, Александра Слађана Милошевић, Дубравка Дуца Марковић, Предраг Пеца Поповић, Петар Јањатовић, неки од чланова састава Рибља чорба и Лајбах, Дарко Рундек, Хасан Ефендић, Влатко Стефановски, Бруно Лангер, Зоран Вуловић Вуле, Милош Обреновић и многи други. Трудим се да буде свеобухватно и да снимим људе који су оставили највећи траг. Има их доста, не могу све да уврстим, филм би био предуг. Покушавам да одгонетнем да ли је у Југославији постојала цензура музике, како је режим гледао на роцк, омладину уопште и да ли су можда схватили колико је битно стати иза такве врсте музике, па је користити у усмјеравању омладине. Радим филм и за наше људе, али посебно за оне који не знају ништа о овим просторима, овој култури.

У плану је и снимање документарног филма о новосадском Тамбурица фесту поводом 15. година постојања фестивала. А иначе када сам снимао филм о тамбурици, Јован Пејчић, директор тог фестивала ми је изашао у сусрет и помогао. Прошле године сам их угостио на Балкан Панорама Филм фестивалу, на којем је почасни гост био Раде Шербеџија. Испоставило се да је Шербеџија био први гост када су они почели, прије 14 година. Ми желимо да имамо што више партнерстава. Такав један протокол о партнерству потписујемо са Тамбурица Фестом чији је гост на овогодишњем фестивалу Турска.