Бакин сок од вишње, сендвичи са паприком за ужину, њени манири, радозналост, тврдоглавост и неочекивано довођење непознатих људи у стан да нешто поједу, ако би она закључила да нису сити или им треба предах од тешког живота. Шетње са дедом по Калемегдану, кришке јабуке без коре на тањирићу, књига у његовом крилу, вјежбе које је радио свако јутро, а што данас радим и ја. Тога се сјећам. Наши сениори су заувијек дио нас, сви их имамо у себи. Живот није био исти док смо их имали и није могуће да не волимо старе. Могуће је да је тешко прихватити све што живот доноси и да нас они подсјећају на то што нас неминовно чека. Да ли смо због тога често нетрпељиви, нестрпљиви, арогантни према старима?
 
Живимо у времену у којем је све што спада под старост или старење постало неприхватљиво, готово срамота, као да треба неком да се извинимо за године које имамо, за своје боре, подочњаке, опуштену кожу... Изборите се са старењем - поручују нам сајтови који нуде антиејџ третмане, уз опис да се они баве проблемом старења. Зашто би се старење уопште сврставало у проблем? Против чега тачно треба да се борим? Уз то се нуди низ третмана, међу којима нпр. и вампирски третман – океј, бар му је назив вјеран, јер чини ми се да ће овај тренд буквално исисати сваку људскост из нас! Старење је привилегија, проблем је не дочекати старост.
 
Сви смо склони ејџизму - дискриминацији (оно што радимо), стеротипима (оно што мислимо) и предрасудама (оно што осјећамо) према себи или према другима заснованим на старости. Свака дискриминација је базирана на перцепцији различитости ,,нас’’ од ,,других’’. Само што је ,,онај други’’ баш исто што и ,,ја’’ у овом случају. Сви ћемо бити стари и сви смо некада били млади.
 
И док се старосна граница за одлазак у пензију помјера на једну страну, критеријум за старост, чини ми се, иде у супротном смјеру. Како онда добацити до пензије? Млађе особе у својој перцепцији помјерају границу старости ка 50-им, а кад нас они отпишу, не знам има ли нам спаса. Чим нисмо до сад постали дигитални номади, програмери, блогери, гејмери, инфлуенсери и сл. биће да смо одавно превазиђени.
 
Ејџизам се, истина, јавља и према људима који су млади, када је то нпр. једини разлог због ког не добијају више одговорности или унапређење на послу, или им се због тога оспорава учешће у доношењу неких одлука и сл. Тренутак у којем живимо, чини ми се, додаје тас на ваги у корист дискриминације старијих, чему у великој мери доприноси и дигитална експанзија. Како се нека култура односи према старењу, старима и старости је важно, будући да ејџизам значајно утиче на само искуство старења.
 
Искуство старења није исто у различитим културама. Овај индекс рангира земље на основу четири критеријума, за које старији људи кажу да су неопходни како би могли самостално да функционишу а то су: сигурност прихода, здравствени статус, способност и подршка окружења.
 
Најпожељније земље за старење су  Швајцарска, која се нашла на самом врху, након чега слиједи Норвешка (2), док је Авганистан (96) остао на дну. Србија је била на 66. мјесту ове листе.
 
Можда треба да размислимо и о чињеници да у Србији само 15 посто популације каже да их процес старења радује, док глобално овако одговара, чак, 57 посто становништва. Како је могућ овакав резултат. Можда се негдје ово доба повезује са одмором, слободом, путовањима, али код нас би прва асоцијација била вјероватно немоћ, недовољно новца, болест...
 
Парадокс ове дискриминације је у томе што је она у суштини отпор према себи, својој природи и неминовности која ће сачекати сваког од нас.  Управо у том смислу она је моћна, јер негативна друштвена увјерења о старењу која долазе споља, бивају интернализована и почињу да утичу на нашу слику о себи, па није ријеткост да постајемо сами своји цензори, јер нешто ,,не приличи’’ нашим годинама, иако би нам можда уљепшало дан или испунило живот.
 
Било би још боље када друштво не би додавало терет на узбрдици и када би сви мало оладили са ставовима типа:,,Куда су пошли сви ови маторци?’’, кад је гужва у превозу. Имајте на уму чињеницу да је само 15 одсто старијих од 55 година у некој мјери задовољно својом финансијском ситуацијом у Србији, али да 64 одсто њих подржава финансијски дјецу и унуке. Имајте на уму и чињеницу да свјетска популација стари, због продужетка животног вијека и мањег наталитета, тако да је тржиште за антиејџинг све уносније.
 
Добро, признајем – антиејџ стварно добро зазвучи, мами и мене и добро се продаје! Само што тај бизнис не одрађује посао за нас, већ само за оне који од тога покупе кајмак.