Мастер проф. српског језика и књижевности Стојанка Ђокић, сарадник СПКД ,,Просвјета’’ и аутор 4. библиографије ,,Српске виле’’
 
Шта сматрате својим највећим успјехом у животу?
- Да сте ме ово питали прије десет година, вјероватно бих побједоносно могла свашта истаћи. Међутим, у тридесетој години живота - на крају једнога доба и на почетку другога, схватам да човјек ништа не може сам. Ниједан мој успјех није само мој и ништа не могу издвојити, а да то припада само мени. Прва сам у својој породици у посљедњих 170 година, колико памтимо, која је завршила факултет, и то као београдски студент. Потичем из радничке (сељачке) породице и били смо веома поносни када се наше презиме урезало на првој катедри Велике школе (Лицеј, Филолошки факултет) на којој је предавао Ђура Даничић и када сам тамо оставила свој први научни чланак, и то о акценту Сембераца. За оне код којих је породична факултетска диплома уобичајена, можда ово звучи као изражај комплекса малога човјека, али ја то не доживљавам тако. Успјехе тек желим да узмем из будућности, прије свега желим да постанем мајка. Сматраћу да сам успјешна када будем била у могућности да помогнем бар једној особи - онако како су појединци у овом граду помагали мени, а и даље сусретљиво и несебично помажу.
 
Која је то професија којом сте у младости прижељкивали да се бавите и колико се она разликује од онога што вам је данас посао?
- Нисам се много двоумила као гимназијалка по питању професионалног опредјељења. Поред тога што сам се могла у сваком тренутку замислити као наставник и предавач, имала сам на уму и журналистику. У тренутку када сам за себе схватила разлику између посла и животног позива, недвосмислено сам одлучила да студирам српски језик и књижевност. Својим ученицима говорим да изаберу оно што их тјера да понекад врисну или од радости или од бијеса, јер када се буду суочавали са недаћама, та страст ће их држати у животу.
 
Која књига, филм или представа су на Вас оставили утисак посљедњих година?
- Шести пут читам роман ,,Пешчаник” Данила Киша. Ту више не могу говорити само о утиску, већ о својеврсној идентификацији, али од новијих, то је роман ,,Дивотнице” Јелене Пилиповић. Гледам различите филмове, издвојићу филм ,,Жена у злату” због мог најдражег сликара Густава Климта, али и због истине о слици Аделе Блох-Бауер. Често сам посјећивала Народно позориште у Београду и посебан су утисак на мене оставиле двије представе: „Хасанагиница” и „Дервиш и смрт”.
           
Постоји ли хоби или неко друго интересовање којем посвећујете слободно вријеме?
- Пишем поезију и прозу и то заиста сматрам само својим интересовањем, схватам то као нешто интимно и за сада немам никакве нити пјесничке, нити романсијерске амбиције. Нарочито се повучем када неко инсистира да нешто од тога објавим. Волим природу и животиње, живим на селу, тако да слободног времена можда и немам.
 
Шта би, по Вашем мишљењу, требало унаприједити у Бијељини?
- Треба да схватимо шта је важно, а када се нешто прогласи важним, од тог тренутка оно то и постаје, иако до јуче није било. Дуготрајни процеси су у питању, а треба унаприједити много тога. Бијељина је млад град, али и град будућности. Многи овдје долазе у потрази за послом, долазе да студирају и овдје остају. Све је то лијепо, али овдје прво недостаје права грађанска свијест и кад то кажем, не мислим на то да живите у згради, па да сте зато грађанин. Живјети у згради, то само по себи ништа не значи. Дакле, грађанском свијешћу потврдити ко смо и шта смо, а онда радити у два смјера: производња и култура. Јапанци и Кинези знају ко су и шта су, памте хиљадама година уназад и на ту традицију калеме технологије и производњу. Јер, лијепо кажу књиге староставне: ,,Нема ничега новог под Сунцем”. Ми имамо и историју и културу, а имали смо и касабу бар у 15. вијеку. Једнако тако, лако заборављамо наш кукуруз или црњеловачки купус, а радије купимо увезени. Стање у коме се налази кућа Маге Живановић је слика и прилика нашег паланачког духа. Ствар је у томе да ми заборављамо и немамо културу памћења и, изнова и изнова, крећемо испочетка. Недостаје нам позориште, као мјесто стваралачке и имагинативне, али и критичке мисли.
     
 Како Бијељину и Семберију видите у будућности?
-Више волим да мислим о томе шта ће Бијељина бити, а не о томе шта је она тренутно. Као што рекох, Бијељина јесте град будућности. То практично значи да ће Бијељина постати велики трговачки центар, али и чвориште свих важних путева са свих страна свијета. Имамо тај географски потенцијал, а Семберци су веома вриједан народ, као и њихова дјеца. Нова генерација, то су визионари, они који схватају да су вријеме и простор релативни и да се за свој град може радити и из Аустралије, а да састанак можете држати преко видео-бима. Коначно, Бијељину видим као град у коме ће се у будућности ријешити питање куће Маге Живановић. То је наш културно- историјски споменик од непроцјењиве вриједности, она оронула кућа која свједочи да је бијељинска пјесникиња била овдје, живјела и вољела и да је Дучић можда дрхтао под тим прозором. Без обзира на то колико смо мали, кад поштујемо себе и велики ће нас поштовати. Рестаурација ове куће је позитивно рјешење за наш град и једино у такву будућност желим да вјерујем.
 
Семберске новине - Семберија инфо