Држава поново запошљава
Држава Србија поново запошљава од 1. јануара ове године. Послије седам година забране, „корисници јавних средстава” моћи ће сами да запошљавају, али не и безусловно. За стално ће моћи да приме нове раднике у ограниченом броју, а који не смије бити већи од 70 одсто од укупног броја оних чији је радни однос престао у претходној години.
Промјена се односи на запослене у јавном сектору – укупно их има око 650.000 (три четвртине овог броја прима плату из буџета републике или локалне самоуправе, а једна четвртина од предузећа у државном власништву).
Измјеном Закона о буџетском систему предвиђена је флексибилнија контрола запошљавања у јавном сектору сходно потребама за кадровима. Другим ријечима, уводи се мало флексибилнији систем, уз одређено ограничење у запошљавању, умјесто досадашњег система контроле, односно принципа да за сваког новозапосленог мора да се добије одобрење владине комисије.
На примјер, ако је 10 запослених у једној установи напустило ту установу током протекле године, максималан број новозапослених на неодређено вријеме може бити седам, без претходне сагласности владине комисије. За све преко тог броја биће им потребно одобрење владе, док за запошљавање приправника неће имати ограничења. Услов за кориснике јавног новца јесте ако се одлуче да отварају нова радна мјеста – квалитет услуга мора бити унапређен.
Седмогодишња забрана запошљавања у јавном сектору у широј јавности била је популарна мјера, јер се обично сматра да превише људи ради за државу и да је, ако већ нема отпуштања, рационално да се бар ограничи запошљавање. Мјера је требало да буде привремена и да важи у 2014. и 2015, за време фискалне консолидације, али је више пута у договору са ММФ-ом продужавана.
Према рачуници бившег члана Фискалног савјета Владимира Вучковића, укупан број запослених, за стално и на одређено у јавном сектору смањен је за чак 85.000. Број запослених у државном сектору Србије тренутно није превисок, чак је и мањи него у упоредивим земљама централне и источне Европе.
Као мјера за поређење узима се број запослених у буџетском сектору на 100 становника. Код нас за државу ради мање од седам запослених на 100 становника, а у окружењу је то најчешће више од осам.
Фискални савјет је претходних година препоручивао да се мора контролисано изаћи из мјере забране запошљавања јер већ постоји мањак запослених у кључним дијеловима јавног сектора, попут здравства, инспекцијских служби, важних органа који немају стручњаке који ће писати законе или сарађивати са ЕУ и слично. Највећи одлив кадрова десио се у здравству, а погођени су били и други важни системи – сектор безбједности и образовања.
Према анализи Фискалног савјета у периоду 2013–2018. више од 10.000 људи је напустило здравствени сектор. У структури доминира немедицинско особље (смањење за 6.000 људи), али је примјетан одлив забиљежило и медицинско особље (пад за око 4.000).
Из сектора безбједности у истом периоду отишло је скоро 8.000 људи – 5.000 из Министарства унутрашњих послова (доминанто униформисана лица, мањи дио административног особља) и око 3.000 из Министарства одбране.
Љубодраг Савић, професор Економског факултета, наглашава да је забрана запошљавања ипак давала могућност да се људи ангажују уз сагласност владине комисије. Не треба губити из вида да је доста људи радило на повременим и привременим пословима. Савић се нада да ће доћи вријеме да се имају одговорне владе које ће да запошљавају онолико људи колико им треба.
– За мене није најважније колики је број запослених у јавном сектору. Много је важнији ефекат рада тих људи и какву услугу ми као грађани добијамо од јавног сектора. Нико државу није онемогућавао да прими људе који су потребни. Зато и постоји владина комисија. Држава није могла да забрани љекарима да иду у иностранство, али је могла да им обезбиједи пристојне плате, специјализације и ријеши стамбено питање и они не би отишли. Ефекат рада инспекцијских служби је слаб, али он није везан само за број запослених. Ако они не промијене начин рада и функционисања и ако их држава не натјера да раде свој посао, никаква административна мјера не може ту помоћи – каже Савић.
Он наглашава да није лоше то што постоји ограничење да се може запошљавати до 70 процената људи који оду у пензију. Овакве мјере су више психолошког карактера, јер нико нема могућности да до краја исконтролише да ли је све и испоштовано. Власти сваке земље, поготово ових у транзицији, могу да ураде шта хоће и ниједан закон и ниједна мјера их не могу натјерати да ураде другачије, сматра професор Љубодраг Савић.
Izvor: Politika
Промјена се односи на запослене у јавном сектору – укупно их има око 650.000 (три четвртине овог броја прима плату из буџета републике или локалне самоуправе, а једна четвртина од предузећа у државном власништву).
Измјеном Закона о буџетском систему предвиђена је флексибилнија контрола запошљавања у јавном сектору сходно потребама за кадровима. Другим ријечима, уводи се мало флексибилнији систем, уз одређено ограничење у запошљавању, умјесто досадашњег система контроле, односно принципа да за сваког новозапосленог мора да се добије одобрење владине комисије.
На примјер, ако је 10 запослених у једној установи напустило ту установу током протекле године, максималан број новозапослених на неодређено вријеме може бити седам, без претходне сагласности владине комисије. За све преко тог броја биће им потребно одобрење владе, док за запошљавање приправника неће имати ограничења. Услов за кориснике јавног новца јесте ако се одлуче да отварају нова радна мјеста – квалитет услуга мора бити унапређен.
Седмогодишња забрана запошљавања у јавном сектору у широј јавности била је популарна мјера, јер се обично сматра да превише људи ради за државу и да је, ако већ нема отпуштања, рационално да се бар ограничи запошљавање. Мјера је требало да буде привремена и да важи у 2014. и 2015, за време фискалне консолидације, али је више пута у договору са ММФ-ом продужавана.
Према рачуници бившег члана Фискалног савјета Владимира Вучковића, укупан број запослених, за стално и на одређено у јавном сектору смањен је за чак 85.000. Број запослених у државном сектору Србије тренутно није превисок, чак је и мањи него у упоредивим земљама централне и источне Европе.
Као мјера за поређење узима се број запослених у буџетском сектору на 100 становника. Код нас за државу ради мање од седам запослених на 100 становника, а у окружењу је то најчешће више од осам.
Фискални савјет је претходних година препоручивао да се мора контролисано изаћи из мјере забране запошљавања јер већ постоји мањак запослених у кључним дијеловима јавног сектора, попут здравства, инспекцијских служби, важних органа који немају стручњаке који ће писати законе или сарађивати са ЕУ и слично. Највећи одлив кадрова десио се у здравству, а погођени су били и други важни системи – сектор безбједности и образовања.
Према анализи Фискалног савјета у периоду 2013–2018. више од 10.000 људи је напустило здравствени сектор. У структури доминира немедицинско особље (смањење за 6.000 људи), али је примјетан одлив забиљежило и медицинско особље (пад за око 4.000).
Из сектора безбједности у истом периоду отишло је скоро 8.000 људи – 5.000 из Министарства унутрашњих послова (доминанто униформисана лица, мањи дио административног особља) и око 3.000 из Министарства одбране.
Љубодраг Савић, професор Економског факултета, наглашава да је забрана запошљавања ипак давала могућност да се људи ангажују уз сагласност владине комисије. Не треба губити из вида да је доста људи радило на повременим и привременим пословима. Савић се нада да ће доћи вријеме да се имају одговорне владе које ће да запошљавају онолико људи колико им треба.
– За мене није најважније колики је број запослених у јавном сектору. Много је важнији ефекат рада тих људи и какву услугу ми као грађани добијамо од јавног сектора. Нико државу није онемогућавао да прими људе који су потребни. Зато и постоји владина комисија. Држава није могла да забрани љекарима да иду у иностранство, али је могла да им обезбиједи пристојне плате, специјализације и ријеши стамбено питање и они не би отишли. Ефекат рада инспекцијских служби је слаб, али он није везан само за број запослених. Ако они не промијене начин рада и функционисања и ако их држава не натјера да раде свој посао, никаква административна мјера не може ту помоћи – каже Савић.
Он наглашава да није лоше то што постоји ограничење да се може запошљавати до 70 процената људи који оду у пензију. Овакве мјере су више психолошког карактера, јер нико нема могућности да до краја исконтролише да ли је све и испоштовано. Власти сваке земље, поготово ових у транзицији, могу да ураде шта хоће и ниједан закон и ниједна мјера их не могу натјерати да ураде другачије, сматра професор Љубодраг Савић.
Izvor: Politika
