Вукашин (13) је најмлађи ауто-механичар у Србији: Учи и зарађује
Foto: Kurir
Вукашин Тодоровић, тринаестогодишњи дјечак из Лепосавића, је најмлађи аутомеханичар у овом мјесту који послије школе и до десет сати ради у ујаковом сервису и мјесечно заради око 10.000 динара.
Ђак је Основне школе “Лепосавић”, иде у седми разред, а планира и да упише средњу полицијску школу, али да настави са занатом, каже за Курир његова мајка Гордана Тодоровић (37).
“Од своје прве године почео је да се игра са шрафцигером и алатом. И дан данас чувамо његову фотографију из канала у сервису мог брата. Носи сандалице које су пуне уља, а у руци држи шрафцигер. Већ тада нам је било јасно да ће ићи у занат. Како је растао све чешће би одлазио тамо са ујаком. Дете је уз њега све више заволело возила, моторе, алат. Сваким даном је све бољи и бољи, али школа му не иде”, прича Тодоровићева кроз смијех и додаје:
“Од првог до четвртог разреда је био одличан, а сада је врло добар. Међутим, он ништа не учи, једноставно не жели, а све што зна памти на часовима слушајући наставнике и ђаке док одговарају. Пре неки дан у електронском дневнику видим да је добио јединицу из биологије. Стварно је срамота, грдим га, али он само каже да нема времена да учи јер ради.
Мајка наглашава и да њега нико не тјера да ради и зарађује, већ да он то сам чини из љубави према механици.
“Ја сам у почетку била против тога јер сматрам да је школа на првом месту, а онда сам се помирила са тим. И ја и супруг га подржавамо, сад смо и поносни на њега. Он ујутру иде у школу, поподне кад дође око 15 сати оде у сервис и тамо буде до девет, десет сати увече. Некад остане и до поноћи. Све што тамо ради бележи у своју свеску, а богами има и зараду. Буде то некада око 500 динара дневно, некада више… Дечак у сервису као шегрт занимљив је свим муштеријама па му многи остављају бакшиш по 100, 200, 800, 1.000 динара динара”.
Све то њему много значи и даје му вјетар у леђа. Каже да месечно сакупи најмање 10.000 динара. Доста је сада зарадио током зимског распуста, није пропустио ниједан дан да не ради. Тај новац он сакупља, одваја са стране и једног дана када положи вожњу хоће себи да купи добар ауто”, каже Гордана која је свјесна тога да су оваква дјеца данас ријеткост те и да нам због тога занатлије изумиру.
Поносна мајка каже и да је Вукашин учествовао и на републичком такмичењу АМСС “Шта знаш о саобраћају” и да се ове године припрема за учествовање
“Зато сам ја све поноснија на њега. Пре неки дан ушла сам у ауто и схватила да нам акумулатор не ради. Зовем супруга, он каже зови Вукашина. Зовем сина који из сервиса доноси акумулатор и намешта га, а супруг гледа. Пустићемо га да сам одлучи коју ће средњу школу да упише, занат му свакако неће побећи и може само додатно да му значи”.
Вукашинова жеља
Млади аутомеханичар каже за Курир да има жељу да упише полицијску школу, али да неће напустити занат.
“Ако ми се испуни жеља да упишем полицијску школу волео бих да радим на Јарињу на пункту да бих сваки дан могао да будем кући и радим са ујаком. Лепосавић и механика се не напуштају ни по коју цену”.
“Зато сам ја све поноснија на њега. Пре неки дан ушла сам у ауто и схватила да нам акумулатор не ради. Зовем супруга, он каже зови Вукашина. Зовем сина који из сервиса доноси акумулатор и намешта га, а супруг гледа. Пустићемо га да сам одлучи коју ће средњу школу да упише, занат му свакако неће побећи и може само додатно да му значи”.
(Курир)
Ђак је Основне школе “Лепосавић”, иде у седми разред, а планира и да упише средњу полицијску школу, али да настави са занатом, каже за Курир његова мајка Гордана Тодоровић (37).
“Од своје прве године почео је да се игра са шрафцигером и алатом. И дан данас чувамо његову фотографију из канала у сервису мог брата. Носи сандалице које су пуне уља, а у руци држи шрафцигер. Већ тада нам је било јасно да ће ићи у занат. Како је растао све чешће би одлазио тамо са ујаком. Дете је уз њега све више заволело возила, моторе, алат. Сваким даном је све бољи и бољи, али школа му не иде”, прича Тодоровићева кроз смијех и додаје:
“Од првог до четвртог разреда је био одличан, а сада је врло добар. Међутим, он ништа не учи, једноставно не жели, а све што зна памти на часовима слушајући наставнике и ђаке док одговарају. Пре неки дан у електронском дневнику видим да је добио јединицу из биологије. Стварно је срамота, грдим га, али он само каже да нема времена да учи јер ради.
Мајка наглашава и да њега нико не тјера да ради и зарађује, већ да он то сам чини из љубави према механици.
“Ја сам у почетку била против тога јер сматрам да је школа на првом месту, а онда сам се помирила са тим. И ја и супруг га подржавамо, сад смо и поносни на њега. Он ујутру иде у школу, поподне кад дође око 15 сати оде у сервис и тамо буде до девет, десет сати увече. Некад остане и до поноћи. Све што тамо ради бележи у своју свеску, а богами има и зараду. Буде то некада око 500 динара дневно, некада више… Дечак у сервису као шегрт занимљив је свим муштеријама па му многи остављају бакшиш по 100, 200, 800, 1.000 динара динара”.
Све то њему много значи и даје му вјетар у леђа. Каже да месечно сакупи најмање 10.000 динара. Доста је сада зарадио током зимског распуста, није пропустио ниједан дан да не ради. Тај новац он сакупља, одваја са стране и једног дана када положи вожњу хоће себи да купи добар ауто”, каже Гордана која је свјесна тога да су оваква дјеца данас ријеткост те и да нам због тога занатлије изумиру.
Поносна мајка каже и да је Вукашин учествовао и на републичком такмичењу АМСС “Шта знаш о саобраћају” и да се ове године припрема за учествовање
“Зато сам ја све поноснија на њега. Пре неки дан ушла сам у ауто и схватила да нам акумулатор не ради. Зовем супруга, он каже зови Вукашина. Зовем сина који из сервиса доноси акумулатор и намешта га, а супруг гледа. Пустићемо га да сам одлучи коју ће средњу школу да упише, занат му свакако неће побећи и може само додатно да му значи”.
Вукашинова жеља
Млади аутомеханичар каже за Курир да има жељу да упише полицијску школу, али да неће напустити занат.
“Ако ми се испуни жеља да упишем полицијску школу волео бих да радим на Јарињу на пункту да бих сваки дан могао да будем кући и радим са ујаком. Лепосавић и механика се не напуштају ни по коју цену”.
“Зато сам ја све поноснија на њега. Пре неки дан ушла сам у ауто и схватила да нам акумулатор не ради. Зовем супруга, он каже зови Вукашина. Зовем сина који из сервиса доноси акумулатор и намешта га, а супруг гледа. Пустићемо га да сам одлучи коју ће средњу школу да упише, занат му свакако неће побећи и може само додатно да му значи”.
(Курир)
